30.09.2013.

Čeri




Čeri paradajz bio je ovog leta glavna zvezda iz bašte na našoj trpezi. Bez preterivanja.
Lepo je rodio, svekar i svekrva redovno polivali, sve po protokolu ako hoćemo zdravo ubrano, neprskano...




A ako želimo čeri i na svojoj terasi u saksiji... može... Ali samo ako nismo toliko lenji, pa zabušavamo s polivanjem.
Nakon samo dva dana bez vode, naš čeri izgledaće ovako: 




Znači, ostala sam bez povrtnjaka na terasi, a i ona voda što sam je upotrebila tokom celog leta da biljka poraste i ovoliko, bila je uzalud utrošena...
Razmisliću dobro pre nego što se opet budem igrala baštovana u saksijicama.


Na sreću, bašta je radila punom parom, pa sam dala svojoj kulinarskoj mašti slobodu i upotrebila čeri na mnogo načina u kuhinji.

Jedan od njih je sasvim jednostavan i brz, a to je omlet s čerijem.



A moja svekrva servirala nam ga je ovako. Šareno, pa na tufne..




Ja sam dugo planirala da ga isprobam pečenog u testu. Pa kada sam kod Zorice videla kako ona to radi, prihvatila sam se oklagije.

Zamesila sam obično hlebno testo, posula ga mladim sirom, poprskala maslinovim uljem, poređala čeri i začine (bosiljak,origano i peršun), malo posolila, uvila u rolat i ispekla.









28.09.2013.

Kiša je smešna




Žive u iznajmljenom stanu.
U obližnju piljarnicu odlaze po hleb naizmenično, najčešće zajedno.

Jutarnji užurbani koraci i rešenost da stignu na vreme.
U autobusu on joj ustupa jedino slobodno mesto. Smeju se.

Šetnje s decom po parku.Vikendom redovne. Ostalim danima česte.
Ruka u ruci ispod kišobrana... Kiša je smešna.





"Molim vas, jedan sirup za suvi kašalj kod dece. I nešto za glavobolju..."

Kraj radnog vremena. Užurbanim koracima zajedno do vrtića.
Ona će s dečakom direktno na zakazanu kontrolu do lekara.
On s devojčicom ide po hleb...
Počinje kiša. Devojčica plače...





Malim plavim automobilom u rano jutro odvoze se pospani i nasmejani.
Na zamagljenom staklu dečjom rukom nacrtani su cvet, srce i sunce.


On s kolegama mora na tenis...Već dvaput je propustio.
Ona vozi decu na trening i tečaj stranog jezika. "..budite tačni na večeri...", odmahuje i žuri u supermarket.


Vikend ranojesenski. Prelep, narandžast.
On se odvozi biciklom. Ona sedi s prijateljicama na kafi. 
"Molim te, javi da li dolaziš na večeru..."





Zamrzli grad u zoru.
Divna velika kuća.
Izlaze iz nje i odvoze se... svako svojim kolima...











23.09.2013.

Kruške u keksu i koza Milkica



Majmun radi šta majmun vidi.... kažu.
Ja stvarno videla mnogo dobrih recepata skoro, a kakva sam gurmanka i ljubitelj spremanja hrane, moram skoro sve i da isprobam kod mene u kuhinji.

Dakle, What's for desert? 
Pa,evo...keksevi s voćnim punjenjem koji su me začarali svojim izgledom na gore spomenutom blogu, tako da sam nekoliko dana kovala plan...
Malo sam promenila nadev (umesto jabuka, koristila sam kruške u soku od narandže, na podlozi od džema). Izostavila sam i šećer i orahe u nadevu.




Skoro da sam zaboravila koliko je lep ukus krušaka u kolačima.
Nekako su jabuke zauzele glavnu ulogu u tim vrstama kolača...
Ne znam kako, ali nametnule su se...




A ovaj keks svojim ukusom i mirisom upotpunio je jedno sunčano popodne na terasi.










Evo nekoliko slika postupka rada. Kruške sam narezala i preko nacedila sok od polovine narandže. Dalje instrukcije sam sledila iz originalnog recepta, a mnogo mi se dopao način slaganja, tj.izgled kolača.
Potrudila sam se svojski...




...i uspela sam ipak da ih napravim malo trapavo..



Biće lepši sledeći put, obećavam.
A ukus im ne bih menjala.



Spomenuti blog obiđite povremeno... zbog sadržaja, recepata i savršeno primamljivih ideja vezanih za kuvanje...


I utisak dana jučerašnjeg mi je da koza Milkica neće da se slika.
Mislim, prvo neće...neće... da bi na kraju stala da me posmatra, verovatno u čudu.
Taj sam trenutak iskoristila.



A može joj se. Razmažena je verovatno ovim prelepim predelom koji je okružuje.

Evo još jednom...







21.09.2013.

"Vodič za roditelje" poznatog autora




Vodiči...
za ovo i ono, 
za uspeh u poslu, za uspeh u ljubavi, 
za sreću 365 dana godišnje...

Ima među tom literaturom i kvalitetnih sadržaja.

Ipak, najčešće sam u životu posezala za vodičima koji se bave roditeljstvom.
Ne, nisam nikada bila ubeđena da ću iz njih saznati sve.

To se i pokazalo kao tačno...
godinama... druženja, razgovora, posmatranja, 
strpljenja i nestrpljenja, 
briga, 
pitanja, odgovora...
saznala sam da je svaki novi dan, nova stranica knjige koju pišemo zajedno sa svojom decom.


Da li je Aleksandra to znala? 
To da volim iznova i iznova da čitam o toj temi...

Ne znam.

Uglavnom, za mene nije mogla da izabere lepši poklon kad je nedavno rešila da me obraduje jednim poklon paketićem.

Vodič za roditelje, pisalo je na koricama.




Osim toga što me je baš obradovala, ujedno me je oduševilo i saznanje da je Aleksandra jedan od autora ovog vodiča.






Tu je još i ručno pravljeni broš koji je već našao svoje mesto u mom garderoberu... 



...i divne starinske razglednice Novog Sada.



Šta reći?
Mlada, perspektivna, vesela, kreativna, zaljubljena...
Aleksandra, hvala od srca



A ovih dana Aleksandre nam nema tako često. Razlog je više nego opravdan.

Kao da vidim belu čipku, užurbanost i kikot, uzbuđenje na svakom koraku...
Okružena je svojim najmilijima i trenutno je glavna zvezda.


Čekamo je strpljivo da se vrati sa sličicama. I neka ih je što više.




Jedna od najlepših ljubavnih pesama za mene je ova






Draga moja, želim ti od srca da budeš zauvek voljena.


PS. Joj, danas je slučajno i Međunarodni dan zahvalnost!!!


Hvala! Hvala! Hvala!



19.09.2013.

Stari recepti i nešto malo o Miri



Moram da podelim s vama jedan recept.
Savetujem da ga isprobate, ako već niste.
Naravno, ako volite džigericu.

Recept sam dobila poodavno od jedne, sad već pokojne, komšinice Mire.
Setih se nje dok sam ovo jelo spremala. Srebrna, uvek uredna frizura. Sivi kaput.
Kad ide niz stepenice, krenula je kod lekara.
Kad se penje stepenicama, vraća se od njega s punom kesom lekova.
I nismo joj svi u zgradi bili simpatični.
Baš je bila interesantna na neki poseban način.

Onako, površno gledano, reklo bi se da je bila pomalo dosadna.
Sačekivala bi me često ispred svojih vrata sa raznim temama, pitanjima, dilemama, misterioznim dešavanjima u okviru zgrade...
Sa najnovijim mustrama stolnjaka koje planira da hekla, samo da odabere tip i boju konca...

Sa ručno ispisanim receptima...



A najčešće sa sveže ispečenim kolačima i pitama, i to baš onog dana kada bih započela svoju milionitu dijetu u životu.



Kad dvaput razmislim, bila je baš ok.
Ljubazna koliko je umela.
Predusretljiva i oprezna istovremeno.
Nenametljiva po potrebi.
Radoznala na jedan komičan način.

Uvek sam sumnjala da namerno kuva kafu u vreme kada treba da prođem, pa me tim mirisom i ubedi da je baš tada vreme za kafu. Kod nje, naravno.

Sve tacnice na kojima nam je donosila svoje specijalitete i đakonije verovatno bi rado ponudila svojoj deci, da ih je imala.

Eto, ja skoro rasplakah samu sebe sad.




Znači, recept je sledeći:

Sastojci:
500 gr.pileće džigerice
glavica crnog luka
šoljica pirinča
2 kom. jaja
velika šolja mleka
začin,so,ulje




Propržiti seckani luk na malo ulja, dodati džigericu prerezanu svaku na dva dela (mislim da ne smeta i da ostane cela). To sve propržiti 10-ak minuta, skloniti sa ringle i dodati oprani pirinač i začin. Promešati pa preručiti u sud za pečenje. Preliti mešavinom mleka, ulupanih jaja i soli.
Peći u zagrejanoj rerni na srednjoj temperaturi 45- 50 minuta





Nisam sentimentalna.
Ovaj recept koji mi je Mira dala, za mene je pun pogodak.


Znam sigurno da bi joj bilo drago što sam ovde malo spomenula i nju.
A kako i ne bih, kad mi je ostavila svoj rukopis kao svoj trag....




A da sam još tada naučila da heklam... tu bi tek nastalo druženje..;))






12.09.2013.

Još reč-dve o letu



Evo rodila mi je jedna paprika na terasi. Rešila sam da ne pravim zimnicu od nje.

Zato sam, kao i svake godine u ovo doba, iskoristila trenutak i ispekla bundevaru, ili kako ja zovem tu pitu - tikvenjak.


Za ovaj moj tikvenjak potrebni su sledeći sastojci:
-pakovanje kora
-manja bundeva, tj.tikva (moja je bila duguljasta,žuta)
-4-5 kašika šećera
-2 jaja
-šolja ulja
-vanila

Narendala sam tikvu, umešala dva ulupana jaja, pošećerila sve zajedno sa 3 kaš.šećera i dve kesice vanilin šećera.
Kore se ređaju u uljem premazanom plehu.
Filovala sam svaku drugu koru, a onu koru koja se ne filuje posipala sam uljem i šećerom (otprilike kašika ulja i prstohvat šećera preko svake kore)
I poslednju koru premazala sam ostatkom fila.
Pekla sam sve oko 40-ak minuta na umerenoj temperaturi u prethodno dobro ugrejanoj rerni.

Jednostavna pita. A ukus neponovljiv. 
Tikva je tikva.


I kako je leto na izmaku (to ste i sami primetili) a ako niste neko vas je verovatno već pre mene upozorio... počinjem polako da se vrpoljim na stolici...
Zašto? Nemam pojma. Nema ni razloga, valjda.
Prilagođavanje sledi. Kao i svake godine.
A preiod koji dolazi zove se jesen i omiljeno mi je godišnje doba.
Ali zašto onda moram samu sebe stalno da podsećam na to? Ne znam.


Leto je bilo dugo. Uredno ovekovečeno kroz moj objektiv.

Poneki doručak na terasi.



Meda taman koliko treba do sledeće godine.



Lazanje na moj uobičajeni način.
Od palačinki.



Štrudla od maka prvi put ređena na ovaj način u pravougaonom kalupu. Sviđa mi se.




Ne, nije ovo sve samo o hrani...

Jedna mala pijaca u najranije jutro



Šarenila i plavetnila na sve strane




A suton je lepši od svitanja. Ili nije?



Zelena klupa, kamen, petunije i kuće meni dragih ljudi











03.09.2013.

17.rođendan




Nesumnjivo da vreme brzo leti, posebno kad ga merimo odrastanjem naše dece.

Dan rođenja svog sina pamtim po detaljima. Kao neki slajd šou.

Sunčan letnji dan.

Moja ooogromna narandžasta košulja.

Drvo breskve puno plodova.

Moja ćerka koja sa grupicom dece nestrpljivo maše za kolima i kao da pogledom kaže:...hajde, što se vučete.. akcija!...čekam...

I stvarno beše akcija. Neočekivano brza.

Dečak ili devojčica?

Fiziološka žutica. Tako normalno u svetu novorođenčadi..ipak...

Inkubator i ja ispred njega stojim i plačem. Jer se dečak u inkubatoru ukakio a nikog nema u blizini da ga presvuče. Najtužniji prizor na kraju tog dana.





Proslavili smo 17.rođendan.

Nema tu mnogo šta za priču....barem ne neku koja bi bila interesantna,neobična i nova.

Moj sin je prilično jednostavan za saradnju u vreme njegovog rođendanskog slavlja. Nema neke naročite prohteve.
Sve može, a ne mora. Kako god, kaže.
Može i bez svećica, ali ne ljuti se kada one stignu zajedno sa tortom.
Plazma torta je doduše uvek poželjna, pa tako nemam ni tu dilemu.

Malo sam, priznajem, ove godine zloupotrebila sve ove olakšice i tolerantnost svog deteta oko svega mogućeg u vezi rođendana, pa sam vrlo opušteno odradila minimalne dekoracije, kako svečane male trpeze za najužu porodicu, tako i rođendanske čestitke i baš svega, svega ostalog.

I mogu vam reći da je osećaj dobar kada veliko zadovoljstvo postignete uz vrlo malo truda, bez imalo stresa, brige kako će nešto da uspe i da li će da uspe... Jednostavno rešim da ne komplikujem i nema komplikacija, ni očekivanih, ni neočekivanih.

Da li su u pitanju sedamnaestogodišnjaci kojima je sve svejedno?
Ili je u pitanju majka koja je godinama unazad pokušavala da sve kreativno i maštovito iz sebe izbaci baš povodom tog dana i da već svečani dan učini još spektakularnijim i važnijim? Pa je u tim vratolomijama od kreativnosti često samu sebe spoticala... Da bi konačno shvatila koliko je malo dovoljno i kako je lepo čuti:"..pusti prašinu....uostalom gde ti vidiš prašinu i nered..???"

Stvarno, nema ih. Ne vidim ih i ne želim da ih vidim.
A ako treba i zažmureću.



Uz svo ovo veliko zadovoljstvo oko rođendana, nekako se uklopilo još jedno dodatno.
A to je dobrodržeći Roger Vaters i njegov koncert u Beogradu.

Kao višnja na šlagu ovog rođendanskog slavlja... ustvari, ona muzika kojom je neko otpevao naše misli.

I smeh i suze smenjivali su se na tom zidu.










Za kraj podeliću s vama nekoliko slika peciva i đakonija koje sam u poslednje vreme spremala...

Nešto od toga našlo se na rođendanskoj trpezi...




Nešto je baš, baš niskokalorično....pa makar se zvalo pizza...




A nešto je samo niskokalorično...





Nešto je kuvala moja ćerka, iako je reč o punjenim paprikama...
I meni je još čudno...Njeni početnički koraci u kuhinji su veoma uspešni i ukusni..:))





Još nešto važno da vam kažem. Ja sam nedavno otkrila divan blog o kuvanju koji redovno posećujem i na kome sam dobila mnoštvo ideja od kojih sam neke već primenila u svojoj kuhinji.

Zove se Cooking with Zoki
Preporučujem da ga posetite...Obavezno! :*








Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...