18.12.2014.

Wear The Sad Bear


Jedno javljanje na brzinu. 
Naime, The Sad Bear poklanja majicu Santa's little helper

Ako biste želeli da nekog svog malog Deda Mrazovog pomoćnika ili pomoćnicu obradujete ovakvom majicom, obiđite stranicu i iskomentarišite par reči (ili više:) u vezi odluka ili planova za Novu 2015.godinu.. Znam da uvek imate pregršt dobrih ideja i snažnu volju da uprkos teškim vremenima sanjate svoje snove i da punog srca i puni planova dočekujete svaki sutrašnji dan.

Dakle, komentari na FB stranici The Sad bear :*




Evo, mi imamo našeg Deda Mrazovog pomoćnika. Zove se Tadija i mnogo je sladak... pa vidite i sami...

... nikad mi nije bilo i nikad mi neće biti jasno zašto su najbolji frajeri uvek pomalo stidljivi...Ali o toj temi možda nekad u nekom drugom postu..;)



17.12.2014.

Jedan novogodišnji paketić i zebra kolač u njemu



Ako možda i nismo naročito raspoloženi za praznične igre i ushićenja oko svega, ipak ne možemo da zanemarimo to koliko deca uživaju u svemu tome. Posebno kad dobiju poklone.
Time sam se i ja rukovodila poslednjih nekoliko dana dok sam pripremala neka mala iznenađenja...

Keksevi sa dodatkom cimeta su ovog puta pravljeni pomoću modli, a čarapa je napunjena raznim đakonijam (čak su i dve lizalice-pištaljke unutra:)
I znate ono kad pokušavate da spakujete najbolje što može a sve bi da dodate još samo neku sitnicu... e, to je bilo.
Uglavnom, radost na kraju. 




Uostalom, deca su uvek jednako doživljavala sjaj i blještavost jelke. Pregledala sam neke stare albume ovih dana i uz čaj pokušavala da se ugrejem. 
Sunce je bilo zubato, večeri idealne za čitanje ili neki ručni rad. Tako su nastale čarape za nju i njega.

Kod mene još nije okićeno. Moji ukrasi za jelku moraće još malo da pričekaju. I ja čekam nalet neke inspiracije. 










Pošto je u ovom novogodišnjem paketu bilo svega, našao se tu i Zebra kolač koji moram da spomenem i predložim da ga spremite kad budete u prilici. Ukusan je, mek i sočan, ne treba mu frižider za čuvanje i može da odstoji više dana. Meni je on za poklon fantastičan..

Zebra kolač sam prvi put pravila nedavno. Videla sam ga kod MIlkice na blogu Mimi's Kingdom. Fantastične pravilne šare unutar kolača ipak nisam uspela da izvedem i nemam pojma kako je došlo do ovog naprsnuća.. Ali se pojeo brzo.

Šare se izvode vrlo lako, uz samo malo strpljenja. Sve je lepo objasnila Milkica i ako odlučite da pravite, nećete se kajati. Čitav blog je prepun odlično objašnjenih recepata.





10.12.2014.

Ženo, kako si? Dobro sam



"Ne želim da si dobro. Želim da si savršeno. I bezbedno. Sigurna i voljena. I svesna toga." reče neki čovek svojoj ženi, nekad, negde...


(Ovo je magnet za frižider koji sam dobila od Marije nedavno)


Je l i vama izgleda da smo počele da sve što radimo radimo zbog drugih. Od posla do odmora. Uključujući i brigu o zdravlju. Moramo da budemo dobro jer drugačije jednostavno mnogi drugi ne bi funkcionisali kako treba. 
Moraju svi da budu srećni i zadovoljni da bismo mi bile srećne i zadovoljne.
Deca, roditelji, ljubimci, posao, kuća, muž. 
Normalno je da ih pitamo skoro svakodnevno šta žele za doručak i da li bi za ručak radije pileću ili juneću supu. Da li treba da im se pegla košulja ili može tog dana i duks da prođe za tu i tu priliku. Da li su umorni od puta, da li su jeli nešto i jesu li uspeli da odspavaju u autobusu. 
Da li su ih mnogo nervirali? Da li su dugo čekali? Da li su zadovoljni? 
Da li ih mnogo boli glava ili će andol biti dovoljno jak. 
Da li da idemo ili da ostanemo. Hoćemo li ovo ili bolje ono. Danas ili sutra? Kafu ili čaj? Sa šlagom ili bez? Slano ili slatko? Čizme ili cipele? Crne ili bele čarape? Kapu ili samo šal? 

I gde je tu problem? Pa nema ga, sve dok smo mi dobro, dok smo orne, zdrave, mlade, pokretljive, neukočene, raspoložene. 
Dok nas PMS ne pridavi kao klješta dobar deo meseca.
A kad popusti, 'ajd opet da brineš malo. Da l' su pošli. I da l' su došli. I kad će? Neće? Danas? Sutra? Prekosutra? 
Je l' klizav put i je l' stolica uredna? 

I rekle bi neke bakice iskusne: Ćuti, bre, vidiš da ima i gore, vidiš da biju ženu, piju i ko zna šta sve još što mi ne vidimo..
Što da ćutim? I što da me bije? 
Zašto bi to iko radio. Pa i ja biram civilizovane načine za rešavanje problema, nezadovoljstava, nesporazuma.
Volim doduše da odćutim. I da budem tempirana bomba u kući. Ta mi uloga nekako leži. Kad god zatreba.
Samo mi natpis tada oko vrata fali: Pazi se, ujedam!
Ali to je jače od mene.. mislim, nije namerno.

I znam.. rastaju se i vole ljudi istovremeno. I znam da je teško vreme za voljenje.
Zato birajmo. I menjajmo i sebe nekad. 
Ne kažem da je mogućnost izbora laka stvar. Greši se. Ali treba ispraviti. Sve je to ljudski. 

I sve ovo nije uopšte jednostavno kako sam ja napisala. 

Gde prestaje ljudskost, tu počinje nasilje. 
I gde vlada siromaštvo tu takođe počinje nasilje. 
Ovde je siromaštvo u svakom pogledu zavladalo i ustoličilo se domaćinski.
Iako je aktuelna tema, nisam imala nameru da pričamo o zlostavljanju žena. Za takve činove nemam pristojne komentare ni predloge. Čak vrlo surove i neprimerene da bih o njima ovde govorila. 

Ovaj uvod ovoliki je sve iz razloga jer su mi se neke misli motale po glavi dok sam mazala kremu jutros na lice. I ne znam zašto, pomislih tad, kog je đavola mažeš, ženo... da li ti to stvarno vredi nešto. 
Koliko li samo žena na svetu nikad nije namazalo lice ni uljem a kamoli specijalnom pakovanom kremom za lice. Koliko žena to neko ulje, najprostije verovatno, upotrebi samo možda za ispucale pete, da bi uopšte mogle da stoje i hodaju, nose i vuku. Po prašini i kamenju. Po suncu i kiši. U istoj haljini svaki dan.

Upravo sada, ovog trenutka negde tamo postoji ta žena.
Stojim tako pred ogledalom, namazana, zablenuta u svoj lik i mislim na nju.

A objasnila mi je jednom jedna poznanica to sve ovim rečima: Pusti ti njih, one su tako navikle, ne znaju za bolje.. 
I da li je meni stvarno bolje kad znam da postoje u tolikom broju, takve... jer sam ih videla negde na televiziji ili internetu. Ili je bolje njima što ne znaju za Mejbelin i Revlon.

Biti žena po meni je čast i vrlina, dar i mogućnost da se svet učini lepšim i boljim. Brojnijim. 
Nažalost, svesno omalovažavane i obezvređivane žena aktuelno je u mnogim delovima sveta. Ni ovo naše podneblje ne zaostaje u tome. Prvenstveno jer se prava i zaštita žena nisu podigli na zadovoljavajući nivo kroz zakone i na sve druge moguće načine. 
Osim ako se same, potpuno same, ne izbore za drugačiji status. A i kad se začuju, sve se oči momentalno upere (jer su se istakle) i počinje lov na greške. A grešaka će sigurno biti. Naročito kad nema podrške i razumevanja od strane okoline i najbližih.
Žene su ženama veoma velika podrška i tako treba da bude. Volim da komuniciram sa ženama. Jednostavno se dobro razumemo jer su nam i sreće i tuge slične.

Znam da ne mogu da promenim ništa značajno na globalnom nivou. Žene u nekim delovima sveta će se i dalje najviše radovati ako ne budu tradicionalno sakaćene i mučene. Ako im ne presuše izvori vode i humanitarna pomoć stigne po planu. 
Mi ćemo ovde biti srećne kad krov ne prokišnjava, kad plate stignu na vreme, mesečni računi budu plaćeni, a deca sita i obuvena. Još ako možemo da ih školujemo.. divota.

Sve ćemo zajedno biti još srećnije ako se ljudi koji su nam važni, reše da obrate pažnju i povremeno nam stave do znanja da su svesni šta to sve sa sobom i u sebi nosimo, mi, žene.

I sad ja ne znam zašto sam ovo sve napričala, više sam glasno razmišljala... ali što kaže onaj glumac, valjda ne može da škodi. 
A počela sam pomalo i da pričam sama sa sobom.. ponekad.

A, da, pa setila sam se zašto. 
Htedoh ustvari da se podsetimo da nije loše da decu kako treba i na vreme vaspitavamo, vaspitavamo i vaspitavamo..

Stari dobri Eurythmics.. ko poručen meni za danas.






08.12.2014.

Mafini iz kalupa




Recept za 12 mafina:
(Odmeravanje se vrši šoljom za belu kafu)

2 jaja
2 kesice vanilin šećera
pola šolje šećera
2/3 šolje ulja
2/3 šolje jogurta
rastopljene 3 štangle čokolade
2 šolje brašna
pola kašičice praška za pecivo

još 2 štangle čokolade za fil

Sve umutiti žicom za mućenje (ne treba vam mikser;) 
Polovinu smeše kašikom rasporediti u kalupe. Rastopiti dve štangle čokolade sa kašikom ulja i po malo rasporediti na sredinu svakog kalupa.
To izgleda ovako:


I drugu polovinu smeše zatim preliti ravnomerno preko svega da se popune kalupi. 
Peći na 180 stepeni oko 40 minuta.
Ja sam za pečenje koristila silikonske kalupe iz kojih se mafini veoma lako vade.



Drugom prilikom isprobala sam žute mafine punjene kockicama čokolade. Recept je isti samo se izostave tri štangle čokolade za testo.























04.12.2014.

Ne spavaj mala moja muzika dok svira



Ili je trebalo da stavim naslov Diži se, ovsena kaša čeka da je jedeš.


Mnogi od nas sanjaju o tome da se bude u Parizu. A kad se probude u ovim krajevima, znaju i da opsuju...

Ovo su Marijine ćaknute čestitke spremljene za ovu Novu godinu. Sviđaju mi se. Zato vam ih i pokazujem. 
A možda vam i stigne neka u poštanski sandučić.


* * *

Tako mene neki dan, kao ovaj današnji, tmuran i hladan, čim otvorim oči, prozove glasno i upozori me: 
Ni slučajno da me nisi prespavala. Ni u snu. A ni budna. Da me nisi pustila da prođem tek tako, kao da nisam ni svanuo. 

Počne tad da me žulja krevet i dušek i posteljina i ono najmekše ćebe. I tek posle prve kafe setim se da, iako turobno siv, ovaj dan sa sobom donosi mnoge mogućnosti, pored sitnih i onih krupnijih obaveza, koje mogu da volim ili ne volim, da završim ili, na svoju štetu i nezadovoljstvo, odložim. 



Ujutu izgleda kao i svaki drugi, ni po čemu poseban, ali kad malo razgrnem pospanost i jutarnje neraspoloženje, vidim da je vredan da ga proživim a ne samo otaljam i šutnem u prošlo vreme. 

I nema ovo veze s praznicima i euforijama, kićenjem i ulepšavanjem. Rekoh još sredinom godine prijateljici da ću jelku da kitim kad god ne idem na more. Ma okitiću je kad god se nešto naljutim. 
Ne iz inata. Iz inata sam uspevala da perfektno brzo sredim stan (naročito kad mi se iznenada najave..) Uspevala sam iz inata i da skinem neko kilo.. nekada.. 
Iz inata bih uvek najbrže opalila glavom u otvorena vrata visećeg kuhinjskog elementa. Tako da sad već dobro znam, iz inata se ne kiti jelka. Nikako.


I da ne dužim mnogo. Nikako mi se ne propušta ovaj dan. Nema ni vremena za te stvari. Posvetiću ga sebi i onim stvarima koje su samo moja obaveza. I biću srećna jer takvih obaveza ima. Jer ima onih koji u svakom trenutku mogu da se oslone na mene i zbog toga su opušteni i srećni. 
Jer me ne mrzi da okrenem bezbroj puta isti broj, da ponavljam pitanje sve dok ne dobijem odgovor, saslušam i ono što me baš i ne zanima, otrčim na stanicu, proverim u svim radnjama i uporedim, pa proverim još jednom... sačekam, ispratim, odvezem, obiđem, popravim i počistim, pa čiste kose propržim luk za sutrašnji ručak. 


Znam da je i vama jasno zašto ćemo sad svi zajedno da proživimo ovaj dan do samog njegovog kraja, onako kako treba, a ne da ga pretrčimo kao ulicu na neobeleženom mestu za prelaz, kao bez glave, skoro žmureći.



I boleće nas uvo za sve one bezvezne ljude kojima nismo bitni ni jasni. Jer uvek imamo nekog ko će da nas čeka koliko god  je potrebno i da nas bilo rukama, bilo pogledom zagrli. 
I kaže nam skoro uvek: Pa gde si ti tako dugo jbt, znaš da nemam s kim da se smejem.

PS. Ovaj post je možda najbolje čitati u toku prepodneva... uz kafu i neku omiljenu muziku. Evo, ja već treći dan vrtim B. Streisand.





Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...