31.12.2015.

Za kraj



Evo nas na kraju godine. 
Na ovom blogu mnoštvo kolača i ostalih ukusnih savijača, hlebova i svega. Kod mene u kuhinji ništa od toga. Ali, dugačak je dan. 


Na kraju svake godine, kakva god da je ona bila, ostaju nam neka svetla, svećice i ukrasi da njima ukrasimo svoje domove, pa i živote.

Kao i mnogih prethodnih godina, momenat kad sam poželela da zasvetli i kod mene u stanu, nastupio je tek juče. Dakle, u pet do dvanaest. 



Tek tako, iznenada, negde pred ponoć, dok sam se razvlačila po kući posle odgledanog filma, nastupio je nalet energije i raspoloženja. Verujem da nisam jedina što se tako iz čista mira, u ponoć budi. Višednevnu letargiju zamenila je volja i raspoloženje da sklonim sa svih mogućih polica neke nagomilane papire, kutijice, kablove, račune, blokčiće, olovčice i ostalo "svašta", i da ih zamenim nekim, za oko prijatnijim, detaljima.

Samo da je jednostavno i brzo - to je bila glavna ideja.
A šta ću brže nego da uberem granu s drveta. 
U ponoć? 
U ponoć, naravno. Šta fali..



Viđali ste već ranije grane kod mene na blogu. Samo me komšiluk do sada nije viđao da vitlam noću oko drveća.
Sve u svemu, zadovoljna sam svojom ekspresnom i svedenom novogodišnjom transformacijom stana. Taman koliko da obeležim praznične dane, a da mi ne padne teško da posle sve opet pakujem i dovodim u red.

Grane, tegla i neke uobičajene praznične figurice.. i gotovo. 




I još jedna tegla da u nju ubacimo one božanstvene sijaličice u boji svećica.. i gotovo.




Neki keksić tu i tamo.. i to je to. 



Najluđa noć može da počne, a i ne mora. 
Gledala sam neke mnogo dobre filmove ovih dana, a i spisak onih koji su u planu je podugačak. 
Najluđa noć mi je kad mi se film završi baš onako kako volim. Dakle imala sam jednu nedavo. Uglavnom nisu takve u poslednje vreme. 
Gledajte Testament of youth. Divan je film.




Imam još toliko vremena da u ovoj godini obiđem sve drage blogove koji su mi tokom godine bili inspiracija, podrška i neizmerni izvori dobrog raspoloženja. 
Svakim danom sve mi je jasnije šta tačno predstavlja ovaj blogosvet. To je za mene sada lepši pogled na život. 
Više inspiracije. Više međusobne podrške. 
Više svetlosti. Više muzike. Više šašavih i smelih ideja. Više smeha.



Ima još vremena da napravimo kolače. Ili palačinke. 
Ima vremena da rešimo da nećemo baš ništa da pravimo jer nas mrzi.
Da pošaljemo sms-ove malo ranije (da izbegnemo "gužvu"). Ili čestitke.. pa kad stignu...

Da poželimo i obećamo sebi da ćemo ubuduće biti samo bolji. Prema sebi, pa i prema drugima.
Da ćemo umeti da slušamo i kažemo. 
Da ćemo imati strpljenja.
Da ćemo imati hrabrosti.
Da ćemo biti zahvalni.
Da ćemo još više voleti.

Ima vremena da odlučimo da nikakvih odluka neće biti.

Ako ipak poželite nešto slatko, čokoladno, testavo i brzo, predlažem Palačinka mafine




Ili nešto još jednostavnije



A pre slatkiša, možda nešto slano?
Meni omiljene - Gibančice bez kora




A ovako sam pisala prošle godine o svemu ovome.



I zavolela jelke kao dekoraciju.




* * *

Odsjaj sijaličica raspoređenih svud po stanu trenuno gledam u ekranu dok ovo kucam. Moram sad da vas napustim i odem da se skroz prepustim tom magičnom svetlucanju.

A vi i ja.. volimo se i u Novoj godini!





13.12.2015.

Zima zavodnica u belom



Nisam imala nameru da se danas javljam, ali nisam mogla da zadržim ove jutarnje beličaste zimske scene samo za sebe.
Ne, nije pao sneg, već je jutarnji mraz bio baš inspirativan.


Rolnice s makom su napravljene juče, a zvodnički su me gledale tek jutros.. uz čaj. 
A što su ukusne.. ne pitajte. Samo zamesite.


Recept za testo:

150gr maslaca ili masti
70gr šećera (može slobodno i manje - ja uvek smanjujem šećer u receptu)
vanilin
1 jaje
kašika kiselog mleka (ili pavlake ili dve kašike jogurta)
pola kašičice praška za pecivo 
oko 300gr brašna (možda će trebati i više, a možda i manje, zato ga postepeno dodajemo)

Umešeno testo treba pola sata uvijeno u kesu da odmori u frižideru pre razvijanja i filovanja. 
Ne znam zbog čega tačno. Tako sam negde pročitala za ovu vrstu testa i tako i radim..

Mak sam pripremila tako što sam ga samo prelila proključalim mlekom do željene gustine, promešala i prohladila.

Ove rolnice se peku 15-20 minuta u već zagrejanoj rerni na 200stepeni (otprilike)





Kad je sve tako prozračno i belo, hajde, rekoh da mi i keksevi ispoziraju malo..







I na kraju ljubavna priča između mene i mog doručka.
Omlet s prazilukom i spanaćem. 
Morate da probate (ako već niste, naravno)



Ustvari, na kraju ipak ljubavna priča između mene i mog ručnog rada..








11.12.2015.

Decembar u boji



Decembar uvek nekako iznenada dođe i stvori mi malu, samo moju, ličnu, frku u životu. Stare godine. Nove godine. Vreme. Mi. 
Više se ne pitam ni "kad pre", ni "kako". Nema ni razloga. Sve je onako kako mora da bude, valjda.

I dalje me tokom decembra očaravaju slike interijera, svetlucavih i toplih. Praznične svećice. I opet ne uspem da se oduprem želji za ponekim takvim plamičkom na svom stolu. 



Jedan šal polako raste u mojoj radionici, tj. heklaonici.
Između šest boja koje su mi bile na raspolaganju, posle kraćeg razmišljanja odlučila sam se za svih šest. Za svaki slučaj. 
Boja nikad dosta.


A da uvek barem neko misli na nas, potvrdila mi je Sonja. Naša Oldpunca me je obradovala jednom ručno izrađenom čestitkom srećnih boja i makom na omotu, kao i veselim sadržajem. Zna odnekud da volim boju maka.
Jedino, valjda nije očekivala da joj odgovor stigne ispisan na tri strane. Takva spontana i danas već zastarela, pismena konverzacija, obema nam je prijala.
Napišite pismo. Bez zezanja. 
Nije smaranje. 
Nije glupo. 
Nije fora.
Lepo je. Lično i opipljivo.



Iz kuhinje mi se šire uobičajeni mirisi. Istina, hleba.. ovog belog, sve ređe. Pa kad imam razlog i povod da ga pečem, budem baš, baš srećna.




Ali, krompir i karfiol salata s prazilukom je stvarno "must have" ove zime.
U slanu proključalu vodu se ubaci očišćen krompir ili karfiol da se kuva (karfiol je već posle 5-10minuta skuvan). Kuvano povrće se ocedi. Isecka se praziluk i sve zajedno začini maslinovim uljem, limunom i peršunom, bosiljkom ili biberom.
Možete da isprobate ovo i sa kupusom umesto praziluka. Jednako je dobro.



Od eksperimentisanja po kuhinji izdvojila bih Štrudlu sa suvim grožđem i suvim brusnicama. 
Kod mene je nastala tako što sam praveći štrudu s višnjama ostala bez dovoljno odmrznutih višanja. Dakle, višak kora je čekao da se snađem, i ja, Super(vu)men sopstvene kuhinje, samo dva puta trepnuh i dohvatih se suvog grožđa i nekih brusnica koje su se tu našle (neka zanemarljiva količina).
Ako vam se nekad učinilo da najbolje stvari nastaju neplanirano, evo i meni isto..


A gde će zima i decembar bez keksića-kolačića-kukiza.
Ja sam već ispekla lepe količine, što ovih novogodišnjih, što onih svakodnevnih sa ukusom kafe.






..i za jelku i za pod jelku i deci nekoj što ih bez čekanja smazaše. 

I istina je da je svaki novi kolačić jedna nova sreća, što mi je na početku našeg druženja napomenula Nataša iz Art&Honey-a. Na tome joj se zahvaljujem a vama preporučujem da je obiđete na njenoj Facebook stranici. Možda i vi poželite magično lepe kolačiće, kao njene.

Istina je takođe da je život lep i šaren onoliko koliko sami uspemo da ga obojimo i da iznova želimo da preko sive bojimo..

Istina je najveća da na našim svakodnevnim putevima stalno srećemo ljude vredne pažnje i divljenja, samo ako na njih obratimo pažnju. 
Oni nas uvek nekako podsete na onu neprocenjivu čast i odgovornost da naši životi nisu samo naši, da pripadaju svima onima koje volimo i koji nas vole i da je ljubav čudo.



*  * *

A ja kad se razigram to je onda ludilo. 
Dohvatila sam se boja na svim poljima. 
Tako je nastala ova medvedica zavodnica koja se zadovoljno smeška sa razglednice iz nekih toplijih krajeva.




Aloha, narode, i vama! :*







01.12.2015.

Šta mi smrdi u čistoj kući




Prvi dan decembra i evo mene nazad. 
A novembar je bio ispunjen, šaren i sunčan. Mirisao je na svadbe i kolače. Nakupilo se tu prilično fotki za neki naredni post. I recepata..

Nego mi nešto danas pade na pamet..

Ja baš često ovde spominjem čišćenje i glancanje kuće. Dosada živa. Malo-malo pa se spremam da čistim, onda odlažem čišćenje jer me mrzi, zatim neću danas jer sam baš tako rešila, pa uporno smišljam razna alternativna životna zadovoljstva umesto čiste kuće/stana... 
Rek'o bi neko- ova je Sandra prava čistunica. Stan joj blista, beli se i miriše sve na Pronto i Ariel. 
Eh, kad bi se zezali.. 

Znamo se već dugo ovde, pa su vam dobro poznate moje psiho-faze "kakav radosan dan, život je lep i ptice divno pevaju.."  i "danas ću da gledam u Sunce ne bih li upila malo njegove energije i ne ukokala nekoga"
I zna se otprilike kako danas funkcioniše mozak jedne prosečne žene, prosečnih godina sa natprosečnim interesovanjem za sve i svašta u vreme svakojakih izazova. 
Nema se danas vremena za besprekorno čist dom, ljudi. Jednostavno nema.
Suviše je inspiracije, mašte i zanimljivih ljudi svuda oko nas.




I šta je uopšte to besprekorno? 
Rekla bih da je besprekorno pomalo i dosadno. Demode, u svakom slučaju.

A nije uvek bilo tako. 
Sećam se ko juče.. deca sitna, živahna, ja mlada i blesava. Celodnevno neko jurcanje, donošenje, odnošenje, stvaranje, seljenje, odlaženje, dolaženje, udovoljavanje, prilagođavanje.. i razna čuda još. Međutim, čim padne noć i svi u krevete svoje odu, ja se latim usisivača, krpice i prahera, naravno. 
Nije paučina imala šanse kod mene. Redom kupi, briši, zavlači se, provlači se, hukći ko parobrod.. udešavaj, razmeštaj.. ne bi li nas sve zajedno ujutru sačekao besprekoran red za besprekoran novi dan. Sa sve cvećem u vazi.
Dugo me držala ta ideja o savršenom novom danu u savršeno sređenom stanu.
Dobro, da se ne lažemo sad, godi ono kad vam kažu, kaaako ti je lepo ovde.. al što je čisto, nemam reči.. pa kako stižeš sve pored male dece.. Uši neprimetno rastu (mozga nigde) a ja samo nonšalantno kažem: ma čini ti se, baš sam zapustila sve ovih dana, moraću neku generalku, možda i krečenje.. jer ništa dok se ne okreči...
Nisam ja to tada skroz folirala. Samo delimično. Mislila sam na sve one, samo meni vidljive, prašine, mrvice, fleke i nečistoće koje nikog drugog nisu zanimale.
Činilo se tada da sam skoro dostigla higijensko zadovoljstvo žene iz reklame za CilitBang. One nasmejane žene, blistave kose i osmeha u snežno beloj bluzi. 
A nisam.
Bila sam neispavana, nervozna, džangrizava, spremna da otrovnu strelu usmerim ka svakom ko sedne i naruši savršeno zategnut prekrivač preko kauča u dnevnoj.
Da i ne spominjem pišače koji moraju u WC čim ga očistim. Istog tog momenta. Kao da sam zviznula u pištaljku i uzviknula: Čisto! Navalite!
Evo, čini mi se da čujem glas ispred vrata WC-a: Je l može da se uđe? Hoće li to skoro? 
Ja unutra stojim zajapurena i nakostršena, s krpom u ruci. Gledam onaj čist i još vlažan pod, pa gledam kroz ona vrata i želim samo da podignem jednu ruku i sa sve onom krpom odletim na Kripton.
Pa nije džaba jedna starija žena iz kraja s nožem čekala ispred kupatila svoje muške ukućane. Tako se barem priča.. Pa ti probaj da promašiš.

Shvatih konačno jednog dana da mnogo mora da se rmba, i to sve ukrug, pa naokolo i neprestano, da bi se stvorio uvek sređen dom. Naročito kad je jasno da od četvoro ukućana samo jedan, tj. jedna čisti.
Maštala sam o domu kao što su oni iz časopisa. Zanosila se da su realni.
Sanjala sam te svetle i skroz opuštene dnevne sobe udobnih fotelja. Bila sam u cvetnoj, ubrzo zatim i pastelnoj, pa crvenoj, kao i vintidž fazi. 
Pokušavala sam da u svoj krš od terase preslikam bar delić tih šarmantnih balkončića na kojima se uvek nešto simpatično dešava... a cveće cveta kao ludo.
Da, ovako je to trebalo da izgleda...





( slike su sa interneta i mnogo mi se sviđaju)


A znate da sam jednom u 2 noću zaspala na podu posle čišćenja. Nešto sam se blago ukočila, valjda od višečasovnog potezanja i cimanja. Nešto sam razmeštala, sećam se. 
Rešim nakon svega da uradim nekoliko vežbica za leđa. Stavim na pod prostirku, legnem i zaspim.


Ali to je sve bilo i prošlo.. i sve mi se nešto čini da neće više da se ponavlja. Hvala Bogu.
Je l tako isto i vi?
Vreme je došlo da duge večeri iskoristimo za šetnje, da iščitamo sve one nepročitane knjige i odgledamo sve te divne ljubavne drame, slušamo muziku koja nam se sviđa i smejemo se ovde zajedno do kasno u noć. 
Ovo poslednje me najviše raduje.



08.11.2015.

Aj vil olvejz lav ju i druge priče




Pre neki dan sam u prodavnici izbliza videla kako čovek svoju ženu gleda sa odvratnošću. Lepo, sa neskrivenom i nekontrolisanom odvratnošću. Sve to dok sam čekala u redu za kasu, a žena ispred mene plaćala kupljene namirnice. Zablenula sam se poluhipnotisano u njega koji je čekao kod izlaza, nešto joj nestrpljivo dobacio i nastavio da u nju gleda tim zastrašujućim, sramnim pogledom. 
Obuzeo me je osećaj stida. 

Zbog njega. 

Zbog nje, povijene starije žene umornog hoda, koja se, čini mi se, poodavno nije nasmejala. Odšepala je ka njemu, nagnuta na jednu stranu, sa onim kesama i više ih nisam gledala.
Uplašili su me.

Ne bih želela da budem ona. 
Koja se ne smeje. 
Koja ne želi. 
Koja izgleda nemo. 
Koja se više ne nada. 
Koja kao da nema ni sećanja koja bi joj povremeno vratila sjaj u očima.

Ali još manje bih želela da budem on. 
Nezamaskirano surov. 
Ogoljeno primitivna karikatura ljudskog bića.

Snimila sam ja svoj film o njima. U svojoj glavi, doduše. Ali to su oni već stoput viđeni filmovi koje ste i sami gledali i gledate skoro svakog dana. Svuda okolo.

Poželela sam samo da mogu da vidim neku njenu staru fotografiju s početka. Kad je kretala. Kad se još smejala. Dok je nosila toplinu. Dok je imala snagu i želje. Kad je nosila samo svoju jedinstvenu lepotu, nesvesno. Dok su joj se radovali i dok se ona radovala, možda baš njemu.. 
Možda je nekad bila srećna. Ubedila sam sebe da jeste i skoro sam sigurna da bi se to videlo na nekoj slici koju bih mu poturila pred oči i pitala ga:
Čemu taj pogled, čoveče?
Gde je ova žena?
Zašto je nema?
Da li si učinio sve da ne nestane potpuno?
Ako jesi, izvini.



* * *


Pitam juče svog muža: Kako bi bilo da se malo ošišaš, znaš da si onda potpuno drugi čovek.
Odgovara mi: A šta će tebi drugi čovek.

Eto, skoro uvek ima odgovor.. za razliku od mene koja ga obavezno uvek imam. I to po nekoliko komada, tako da mi je često teško da se odlučim koji ću od svih tih odgovora da prostrem pred njega kao veličanstveni crveni tepih kojim, samo ako želi, može da došeta do najmisterioznijih dubina moje duše.
Iznenadim ga nekad tako nekom mudrošću, da me istog momenta pita: Je l znaš bre šta si htela da kažeš sad?
Jok, ti znaš.
To neće nimalo da razmisli, da shvati, da razume šta sam želela da kažem. 
Pa ne mora sve da bude prosta ili prostoproširena rečenica..

To ja tako kad me ne mrzi. A kad me mrzi (što je sve češći slučaj), ja samo prođem, preskočim, previdim i pravim se gluva, slepa i blesava.




Stiže nam zima.
Kad pre prođe ova godina dana, ja ne znam.. Juče sam čini mi se raskitila jelku.
Slavlja, venčanja... Samo se nižu. Cap, cap, cap. 

Godišnjica braka i u našoj kući.
Stara priča. Ništa naročito novo ni zanimljivo.
Osim što sve češće kao pas i mačka proćaskamo, nekad se bogami i kao dva dobra druga podružimo, pa nazdravimo uz kafu ili čaj. 
Da, 5 o'clock tea..

Ma da vam kažem iskreno, nema se tu šta mnogo očekivati više. Romantika i te stvari.

Mom je mužu dobar komad slanine nenadmašno romantičan. I to one adidas slanine. Znate za adidas slaninicu?
Evo ovako izgleda:



Znači red belo, red crveno. I tako nekoliko redova. A beli luk se valjda specijalno tim povodima formira u oblik srca, pa je efekat kompletan.




Te godišnjice, datumi, povodi.. ne prima se on na to. Nikad i nije.
Ja jesam. Ali opametila sam se.. pa čekaj da ti ja pokažem. 
Da mesim torte i druge gluposti. Ne pada mi na pamet.
Dobro, uz slaninu sam napravila kesten pire i štrudlu, da nije baš bez ičega. 
Ali, neću više, to sam se zarekla već nekoliko puta.

Nekako se zadesilo da smo baš na godišnjicu morali nekim poslom do Beograda. 
Ni jednom se celog tog dana nismo posvađali. Ni jednom!!
Predložim mu, 'ajmo preko Avale. 'Ajmo. 
Rekoh, 'aj se slikamo. 'Ajde.

Pita me ubrzo zatim je l' hoću da me vodi da jašem konja. 
(??!!?) 
Konja? Da jašem? Ja?
Na brzinu se saberem, setim Sonje, i kažem "Hoću".
Al' mi je već sve postalo sumnjivo. Gledam ga krišom ispod oka i mislim se.. šta li hoće ovaj čovek.

Ispalo je da neće ništa.
Nismo našli konje, al' nema ni veze. Nisam ja baš spretna s tim stvarima, a i poteška sam.. šteta je za životinje da me cimaju na leđima.

Gledam onaj Kosmaj dok se vozim i mislim: Šta bi bre ženo više od života.. Šta ćeš lepše od ovih prizora, od ovog PinkFloyda što svira s radija i ovog trenutka.

Pariz? Venecija? Nakit?
Drugi neki put, možda. 
U nekom drugom životu, izvesnije je.




Nakon 26 godina, romantika su i drva za ogrev i zimske gume. 
I kad vas deca pozovu telefonom a ne traže pare.




Ali, da vam Sandra još nešto kaže u poverenju. 
Ako ipak, i posle ovog ubeđivanja, mislite da vam je mnogo teško što za godišnjice i jubileje ne putujete u Pariz ili Rim, da znate samo da je mnogo nezgodnije baš tih dana dobiti hemoroide. 
Ja proverila. 

No, dobro.. Da ne rastežemo ovde sad tu medicinsku temu.
Ima ona stara narodna pesma: "Tri koke na dan, muke s hemoroidima tera van." 
Ili tako nekako.. 




Hajd' pa tako... i čirs!




22.10.2015.

U ambijentu



Nekako mi je samo palo na pamet to da su sledeće sličice baš iz ambijenta. Takvog kakav je.. 
Ambijent u kom se ovih dana pomalo sprema zimnica, pomalo se skupljaju jabuke i orasi, suše se neki čajevi..
Tako ja puna utisaka i ovih pokislih jesenjih boja, požurila da vam izručim novi naramak fotki. 











Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...