08.11.2015.

Aj vil olvejz lav ju i druge priče




Pre neki dan sam u prodavnici izbliza videla kako čovek svoju ženu gleda sa odvratnošću. Lepo, sa neskrivenom i nekontrolisanom odvratnošću. Sve to dok sam čekala u redu za kasu, a žena ispred mene plaćala kupljene namirnice. Zablenula sam se poluhipnotisano u njega koji je čekao kod izlaza, nešto joj nestrpljivo dobacio i nastavio da u nju gleda tim zastrašujućim, sramnim pogledom. 
Obuzeo me je osećaj stida. 

Zbog njega. 

Zbog nje, povijene starije žene umornog hoda, koja se, čini mi se, poodavno nije nasmejala. Odšepala je ka njemu, nagnuta na jednu stranu, sa onim kesama i više ih nisam gledala.
Uplašili su me.

Ne bih želela da budem ona. 
Koja se ne smeje. 
Koja ne želi. 
Koja izgleda nemo. 
Koja se više ne nada. 
Koja kao da nema ni sećanja koja bi joj povremeno vratila sjaj u očima.

Ali još manje bih želela da budem on. 
Nezamaskirano surov. 
Ogoljeno primitivna karikatura ljudskog bića.

Snimila sam ja svoj film o njima. U svojoj glavi, doduše. Ali to su oni već stoput viđeni filmovi koje ste i sami gledali i gledate skoro svakog dana. Svuda okolo.

Poželela sam samo da mogu da vidim neku njenu staru fotografiju s početka. Kad je kretala. Kad se još smejala. Dok je nosila toplinu. Dok je imala snagu i želje. Kad je nosila samo svoju jedinstvenu lepotu, nesvesno. Dok su joj se radovali i dok se ona radovala, možda baš njemu.. 
Možda je nekad bila srećna. Ubedila sam sebe da jeste i skoro sam sigurna da bi se to videlo na nekoj slici koju bih mu poturila pred oči i pitala ga:
Čemu taj pogled, čoveče?
Gde je ova žena?
Zašto je nema?
Da li si učinio sve da ne nestane potpuno?
Ako jesi, izvini.



* * *


Pitam juče svog muža: Kako bi bilo da se malo ošišaš, znaš da si onda potpuno drugi čovek.
Odgovara mi: A šta će tebi drugi čovek.

Eto, skoro uvek ima odgovor.. za razliku od mene koja ga obavezno uvek imam. I to po nekoliko komada, tako da mi je često teško da se odlučim koji ću od svih tih odgovora da prostrem pred njega kao veličanstveni crveni tepih kojim, samo ako želi, može da došeta do najmisterioznijih dubina moje duše.
Iznenadim ga nekad tako nekom mudrošću, da me istog momenta pita: Je l znaš bre šta si htela da kažeš sad?
Jok, ti znaš.
To neće nimalo da razmisli, da shvati, da razume šta sam želela da kažem. 
Pa ne mora sve da bude prosta ili prostoproširena rečenica..

To ja tako kad me ne mrzi. A kad me mrzi (što je sve češći slučaj), ja samo prođem, preskočim, previdim i pravim se gluva, slepa i blesava.




Stiže nam zima.
Kad pre prođe ova godina dana, ja ne znam.. Juče sam čini mi se raskitila jelku.
Slavlja, venčanja... Samo se nižu. Cap, cap, cap. 

Godišnjica braka i u našoj kući.
Stara priča. Ništa naročito novo ni zanimljivo.
Osim što sve češće kao pas i mačka proćaskamo, nekad se bogami i kao dva dobra druga podružimo, pa nazdravimo uz kafu ili čaj. 
Da, 5 o'clock tea..

Ma da vam kažem iskreno, nema se tu šta mnogo očekivati više. Romantika i te stvari.

Mom je mužu dobar komad slanine nenadmašno romantičan. I to one adidas slanine. Znate za adidas slaninicu?
Evo ovako izgleda:



Znači red belo, red crveno. I tako nekoliko redova. A beli luk se valjda specijalno tim povodima formira u oblik srca, pa je efekat kompletan.




Te godišnjice, datumi, povodi.. ne prima se on na to. Nikad i nije.
Ja jesam. Ali opametila sam se.. pa čekaj da ti ja pokažem. 
Da mesim torte i druge gluposti. Ne pada mi na pamet.
Dobro, uz slaninu sam napravila kesten pire i štrudlu, da nije baš bez ičega. 
Ali, neću više, to sam se zarekla već nekoliko puta.

Nekako se zadesilo da smo baš na godišnjicu morali nekim poslom do Beograda. 
Ni jednom se celog tog dana nismo posvađali. Ni jednom!!
Predložim mu, 'ajmo preko Avale. 'Ajmo. 
Rekoh, 'aj se slikamo. 'Ajde.

Pita me ubrzo zatim je l' hoću da me vodi da jašem konja. 
(??!!?) 
Konja? Da jašem? Ja?
Na brzinu se saberem, setim Sonje, i kažem "Hoću".
Al' mi je već sve postalo sumnjivo. Gledam ga krišom ispod oka i mislim se.. šta li hoće ovaj čovek.

Ispalo je da neće ništa.
Nismo našli konje, al' nema ni veze. Nisam ja baš spretna s tim stvarima, a i poteška sam.. šteta je za životinje da me cimaju na leđima.

Gledam onaj Kosmaj dok se vozim i mislim: Šta bi bre ženo više od života.. Šta ćeš lepše od ovih prizora, od ovog PinkFloyda što svira s radija i ovog trenutka.

Pariz? Venecija? Nakit?
Drugi neki put, možda. 
U nekom drugom životu, izvesnije je.




Nakon 26 godina, romantika su i drva za ogrev i zimske gume. 
I kad vas deca pozovu telefonom a ne traže pare.




Ali, da vam Sandra još nešto kaže u poverenju. 
Ako ipak, i posle ovog ubeđivanja, mislite da vam je mnogo teško što za godišnjice i jubileje ne putujete u Pariz ili Rim, da znate samo da je mnogo nezgodnije baš tih dana dobiti hemoroide. 
Ja proverila. 

No, dobro.. Da ne rastežemo ovde sad tu medicinsku temu.
Ima ona stara narodna pesma: "Tri koke na dan, muke s hemoroidima tera van." 
Ili tako nekako.. 




Hajd' pa tako... i čirs!




Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...