30.10.2016.

Sa Sandrom u teretani



Rado ide Sandra u teretanu. Dve je vuku.. 
Ali dobro, kad sam već tu..

Zašto vežbam?
Iz istog razloga iz kog se jedva nateram da odem na kontrolu kod lekara. 
Zbog zdravlja, naravno. Prvenstveno. Ali i zato jer sam sasvim obično žensko stvorenje sa svim tim ženskim bubicama, mislima, slutnjama, zebnjama, željama, hirovima i negativnim energijama koje su često takve da prete da me potope načisto i zauvek. 
Zbog klimaksa koji se bliži. Zbog puberteta koji nekad kao da nije ni prošao. 
Zbog svih stvari koje još imam u planu. Želim i da obučem svu onu lepu odeću koja mi se omalila. Želim da budem raspoložena. Spremna i voljna da krenem uvek kad me neko moj i drag pozove.  


Nego.. opaa.. vidi gluteusa. Zastanem na kratko i pogledam prema ogledalu. Pa odavno mi se nije ovako pričvrstio, radosno pomislim. Ustvari, da se ne varamo, nije nikad do sad. 
A možda ni ovo sad nije. Možda mi se pričinjava. Nema ni veze. Važna je meni moja kondicija. Da se ne zatre skroz.
Ma ipak mi se malko stiso, opet se skoncentrisano zagledam bočno i istog momenta se trgnem da ne ispadnem budala neviđena u sali punoj žena.
Počinje zagrevanje. Skakućem kao Stalone u ringu. Vrat, ramena, ruke, beremo jabuke, beremo.. i još malo više beremo.. 
Nabrasmo jabuka kol'ko voliš.
Levi skočni zglob, pa desni. Pa onda pokreti kao da pokazujemo svetu koliko je naša teretana predivna. Levi graciozni široki zamah rukom, pa desni, pa opet levi i sve tako.

Zablistam tad sebi pred očima u onom prostranom ogledalu u punom sjaju jednog pristojnog dvokrilnog šifonjera. Onog starinskog, tamnog. Lakovanog. 
Iskreno, ni kuka ni struka. Samo ramena.. impozantna, široka ko polje. Ramena što se pozadi nastavljaju u kršna leđa, a od napred u muku koju me mučila celog života, tako da sam dobar deo mladosti bila povijena i na skoro svakoj slici sa prekrštenim rukama. A kad ih nisam nosila prekrštene, nešto bih uvek našla da petljam ispred svojih korpi 90C. I sve to na visinu od 164.
Zato sad i vežbam. Da se ispravim. Da se otkočim. I sve drugo.. Idem redovno i neredovno. Kako kad.

Volim ono moje ogledalo kod kuće. Mislim da je realnije. Ovo ovde s leve strane širi, a desno sužava. Pa ne mogu ja stalno da stojim desno, nisam sama..
Radimo vežbe s malom plavom loptom. Nešto je prebacamo iz ruke u ruku. Ali kroz noge. Pa sve kružno i graciozno, pa sve s ispravljenim leđima i pogledom pravo u ono ogledalo.
A tamo imam šta i da vidim. Lela i ja sinhronizovanim pokretima kružimo onim plavim loptama kroz vazduh. Ma sinhronizovanije ne može. 
Sinhronizovanije ne postoji.
Sve mi se pogled zamagli od suza i ništa više ne vidim narednih nekoliko sekundi. Setila sam se sleta i nas pionira obučenih u plave haljinice. E, ovo je, pomislih, uvežbano kao za slet.
Hajde, još deset sekundi, bodri nas trener, još pet.. dok ja pokušavam da se na brzinu vratim u sadašnjost, da ne bi pomislio dečko da mi je loše pa plačem.

Je li, ja vam ne rekoh što mi je juče muž šerovao na mail neki članak o 10 tajni vitkosti Francuskinja.
Ja u prvi mah stala da gledam onaj link, uzeh opet da pročitam naziv. To je, lepo piše. Bez naočara, al sam pročitala.
E moj ti, pa čitala sam ja već te tajne.. ćuj, ćitala... ;)) To je ono.. opustite se, šetajte, ne gladujte, dišite duboko i jedite kroasane i sir.. 
Dobro bre, čoveče, zašto mi to radiš. Šta imamo mi kog đavola s Francuzima zajedničko. Pa je l znaš da jedemo čvarke i jaja za doručak.
A jesam se stvarno preterano mnogo puta naglas za stolom preslišavala šta s čim smem da jedem, a šta s čime ne smem. I kad tačno jedem zeleno i belo.. a kad crveno i zašto kog đavola ne smem crveno za večeru. I psovala sam. Često.
E dragi moj, hvala ti što brineš i što mi po ko zna koji put za ovih 27 godina stavljaš do znanja da ne treba da se odričem i da treba da uživam u hrani. Jer tako rade i Francuskinje. Tako radiš i ti. 
Ali ti možeš. Ti smeš. Ti ne jedeš hleb. Ne voliš slatkiše. I odvajaš kožicu sa prasetine. I kad ja jedem svoju, gledaš me ko da ti majku psujem.
A ja sam odavno iščitala sve te tajne i javne zapovesti žena svih živih nacija. I sve liče jedna na drugu. I ništa mi nisu pomogle. 
Sad ja imam volje i vremena samo još da osmislim svoju ličnu tajnu. Onu što je svako ima samo za sebe i što je svako otkrije na svoj način.

E, evo ga ovo teško kad treba da se raširenih stopala u blagom čučnju izdižemo samo petama uvis. Bez podizanja ramena. Cvrc.
Ali i tu vam Lela i ja izgledamo.. pa maltene toliko dobro i uvežbano, da sam skoro sigurna da bi nas Džej Lo ili Bijonse uzele za plesačice. Tako slično i one pocupkuju na prstima. 
Sad mi se od napora zamaglilo pred očima.

Sad smo na leđima.. 
Sad smo na nogama. 
Na kolenima smo. Pa na stomaku. Vežba Spajdermen. Ili je Supermen. Možda je i Betmen jebemliga.. 
Izdržim junački 60 sekundi, a dišem tj. duvam ko pomahnitala u ono ogledalo.
Samo se čuje neujednačeno: huh.. huh.. huh... huh... 
Dišemo horski.

A sad smo na nogama.. Ej, bre dečko, šta ti je. Trudim se, al' crkoh. I je l' bi to moglo da se osmisli.. nešto kao, prvo sve stojeći pa onda ležeći..

Leva ruka iza glave, desnom obuhvatamo levi lakat.. O, hvala Bogu, istezanje. Baš volim što sam došla, ali volim i kad treba da idem kući.
Pokupim polako prnje, uzmem svoj peškir i onu flašicu s vodom i nazdravim sebi u ogledalu.
Čirs mečko! Neće od tebe još dugo Francuskinja, ne boj se, a taj gluteus ti i nije neki.. izgleda da sam stajala malo desnije danas.


* * *

A da vidite što mi prešlo sad nekako u naviku, kod kuće kad god prođem pored svog rođenog ogledala, ja zastanem, zadubim se nekoliko sekundi, pa samu sebe onako drugarski šljepim i uzdahnem: ajmo mi, stari moj, zajedno u nove pobede.







29.10.2016.

Barbikine špagete





Ovo vam je omiljeno Barbikino jelo. 
Brzo se sprema. Ne umiriše se kuća od luka. Zasiti lepo. Dobro je za krvnu sliku. Ken voli. Deca vole. Boja uklopljena u interijer. Sve super.

Pa što i mi da ga ne isprobamo.

Skuvati špagete.
Dok se one kuvaju, izmešati pola tegle iseckane cvekle sa jednom i po čašom kisele pavlake. 
Servirati špagete sa ovim nadevom i posuti začinima koje volite. Ja sam upotrebila ruzmarin.



Inače, ovo na slici je cvekla koju sam letos na poklon dobila od moje drage komšinice Gabrijele. 
Nisam do sada viđala ovako malecku cveklu. Veliki trud i vreme uloženo.. mogu samo da pretpostavim. Tim pre mi je bilo još veće zadovoljstvo da načnem teglu baš za ovaj recept.

Mislim, tj. sigurna sam da ni Barbika nema ovako slatke, male i ukusne cveklice ;)






26.10.2016.

Pločice sa lanom i ovsenim pahuljicama





Super brze, krckave i ukusne pločice

Potrebno je
100gr maslaca sobne temperature
1 jaje
2-3 kašike smeđeg šećera
vanilin
2 kašike ovsenih pahuljica
2 kašike seckanih lešnika ili oraha
kašika lana
Integralno pšenično brašno u količini koja je potrebna da se umesi meko testo (vi možete da pravite i sa belim brašnom, ali bolje ne.. ;)

Opciono dodajte unutra sve što volite, suvo grožđe, seckane suve šljive.. brusnice..)

Na dlanu formirate loptice od testa veličine oraha, pa ih zatim i rastanjite isto tako na dlanu.
Peku se na 200 stepeni čitavih 10 minuta.







Već poodmakla jesen u slikama. Podrazumevane paprike, poslednji primerci paradajza s pijace, neke moje smućkalice za doručak i "baba Ružine ćufte u sosu" za ručak kad zabušavam s hrono ishranom.







I jedan jesenji pejzaž skoro sasvim po mom ukusu. Sačekaću da se još malo zacrveni.



Ne dajte da vam ova jesen promakne a da ne upijete najbolje od nje. 
Jer kad promakne to je onda bez povratka.







23.10.2016.

San




Noćas sam sanjala majku. Prvi put za zadnjih desetak godina. Svašta, pomislim jutros.
Kao.. ona ide putem. Vraća se odnekud uzbrdo, natovarena torbama kao i uvek. 
A kod kuće je dočekuje žamor. Gosti pristigli nenajavljeno. Ona ih gleda u čudu. Ali samo za trenutak. 
Svi se onda izgrliše i izljubiše nasmejani i veseli. 
I sve se opet brzo pretvori u prijatan žamor. 
I sve je bilo tako stvarno. 
I sve je opet bilo tako potpuno.








22.10.2016.

Mak kocke





Kolači s makom su za mene nešto kao No1. Bili i ostali.
To su uglavnom klasične štrudle, rolati od kiselog testa. Posne ili mrsne, svejedno.. meni mak u njima deluje uvek carski.
I ovog puta sam za testo upotrebila klasične satojke, samo što sam ga drugačije rasporedila u plehu zajedno s nadevom od maka.
Dakle, naraslo testo sam podelila na dva dela. Jedan deo sam rasporedila (utapkla rukama) po dnu pleha. Preko njega sam rasporedila fil od maka, pa preko ređala preostalo testo tako što sam testo dlanovima formirala u "gliste" od testa ( ja se izvinjavam na ovom glupom izrazu, ali razmišljala sam deset minuta kako bih nazvala oblik testa od kojeg formiramo i pletenice i slične stvari..). Onda sam ih unakrsno poređala preko fila i ostavila sve da lepo nadođe.


Pošto nisam dovoljan razmak napravila između testavih glista, one su se prilikom pečenja na nekim mestima spojile i malo mi pokvarile raspoloženje. No, to razočarenje nije dugo potrajalo, jer je ukus celog kolača bio sasvim savršen i fila je ovog puta bilo baš baš dosta. 
A najbolje od svega je bilo to što mi je tog popodneva došla Marija pa kolač nije imao šanse da me zeza i nervira. Jer, tek je sledio pravi provod s fotkanjem, kafenisanjem i mešenjem novog testa za još jednu odličnu poslasticu. I sve to jednog predivnog kišnog dana..


Fotografije koje slede napravila je Marija 
(Instagram: @ascoolaskimdeal)










Recept za testo
(ovim redosledom dodajem sastojke u posudu za mešenje, s tim što uvek prvo umešam kvasac i tečnost, pa dodajem i sve ostalo. I mešam kašikom sve dok je lepljivo)

pola kockice kvasca
100 ml toplog mleka
100 ml vode
1 manje jaje
2 kesice vanilina
4 kašike šećera
120 ml ulja
400-450 gr brašna 
Brašno postepeno dodavati u prethodno sjedinjene nabrojane sastojke i umesiti glatko testo. Ako je potrebno dodati još malo brašna.
Ostaviti testo da naraste na toplom, pa rasporediti kolač onako kako sam već gore navela. 
Premazati odozgore žumancetom... mada može i bez žumanceta. Lepa boja pečenog testa se dobije i uz pomoć mešavine kašike mleka i kašike ulja. ;)
Peći u ugrejanoj rerni na 180-200 oko 35-40 minuta.

Fil od maka pripremam po uputstvu sa kutije/kesice. 
Kad mak kupim na meru tada u 150ml proključalog mleka sipam toliko maka koliko je potrebno da dobijem fil koji se lepo raspoređuje, znači ni pregust ni previše redak. Za to je potrebno otprilike 200 do 250 gr maka. Malo promešam sve zajedno na isključenoj ringli, pa sklonim da se prohladi.
Šećer ne stavljam u fil jer je kupovni  mak već zaslađen. 

Eto, ako se odiučite da složite ovaj kolač od maka, nek vam bude jednako zanimljivo <3





11.10.2016.

Kruške u testu




Ovo "Kruške u testu" mi je zazvučalo kao "Vlak u snijegu". Prva asocijacija - zimski raspust. Kad je to bilo...
No, nije to sad tema.




Ovo je onaj uobičajeni ukus voćnog kolača koji često pravim i stavila sam već možda i više puta recept za testo. Samo što sam sada obrnula raspored ređanja u pleh. Dakle, prvo voće, pa testo.

Obložila sam pleh papirom za pečenje. Narezala sam kilogram krušaka na lepe dugačke kriške. Odstranila sam semenke i peteljke. Kruške nisam ljuštila, jer to inače ne radim zadnjih godina.
Preko krušaka sam rasporedila umućeno testo, tako da sve kruške budu pokrivene.







Za testo vam je potrebno

2 jaja
100 gr šećera
2 vanilina
100 ml ulja
100 ml mleka
200 gr brašna
kašičica praška za pecivo

Sve lepo umutiti mikserom. Bolje je prvo mutiti belanca, pa žumanca, što ja ovog puta nisam radila jer sam nešto žurila.

Ako vam se učini da je testo suviše retko, dodajte kašiku dve brašna. 

Kolač se peče u ugrejanoj rerni na 180 - 200 stepeni, oko 40 minuta, tj. dok lepo ne porumeni.

Kad kolač izvadite iz rerne, ubrzo nakon toga ga preokrenite na tacnu za služenje sa sve papirom za pečenje.
Ovo izvrtanje najbolje se obavi tako što stavite tacnu, poslužavnik ili šta god hoćete preko pečenog kolača dok je on još u plehu, pa sve zajedno ( i pleh i pek papir i kolač) izvrnete brzo naopačke, tako da nema bojazni od nepoželjnog lomljenja kolača prilikom prebacivanja iz pleha na tacnu.
Papir za pečenje zatim lagano odlepite s kolača.





Posle mu radite šta raditi morate.. ;)








08.10.2016.

Ne plačite, gospodžo



Dobro bre, da vas pitam nešto vi žene koje obično u ovo vreme oktobarsko, mašete za autobusima i vozovima, šaljete torbe sa ruskim salatama i pohovanim paprikama i očajavate jer su vam mladunci "već" porasli i otišli..


Da vas pitam kad ste, bre mogle da sednete i pojedete ovaj Rafaelo onako uz kafu, na miru.. samo vi.. bez da ga delite sa mnoštvom izgladnelih usta i željnih očiju oko sebe... jer nije lepo, gre'ota i majka ste.. ipak.

Evo, ja danas jedem.. pa mi sve nešto neprijatno. Kao prestupnik sam se osećala.. u početku. Ali nisam odustala, da se zna. Sve do zadnje kuglice sam pojela. Uz kafu. Sama. 
Ne, ne osuđujte. Neću da se opravdavam i obrazlažem. Da baljezgam o zasluženom Rafaelu posle toliko godina odvajanja od usta i kupljenja mrvica kokosa. 

Zato, ne plači gospodžo. 
Sve u svoje vreme. Deca su tu dok treba da su tu. I odlaze kad za to dodje vreme.
Ne plači. Deca će doći po svoj Rafaelo.
Ne plači.. skuvaj sebi kafu.


P.S .. pih.. i to majka..

Stidim se.
(jes, hau nou)





03.10.2016.

Dva letnja dana




Malo sam izignorisala ove godine pisanje o letu. To je stvarno bilo opravdano zbog nedostajućeg vremena za pisanje, ali ne znači da neću neke svoje sunčane momente sad odve da pribeležim. 
Recimo, da sam ja sada u školskoj klupi na prvom pismenom zadatku sa temom Jedan letnji dan, otprilike bih ovako nešto napisala. 


Dva letnja dana



Leto je za nama. 
Počela sam da izražajnije osećam prelazak iz leta u jesen. I ne prija mi ova naglost. Ne podnosim uskakanje u termo čarape direkt iz japanki.

Leto mi je u tragovima ostalo svuda po kući. Od naguranih zgužvanih putnih torbi po ćoškovima, letnjih papuča pod krevetima, zgužvanih fiskalnih računa i štapića od sladoleda po džepovima, do hrpe neopeglanog veša iz koje vire bretele. 

Leto mi je u frižideru ostalo u vidu tri limenke piva. Dva Ožujska i jednog Karlovačkog. Karlovačko je bolje, ako niste znali.
I marmelada od smokava, tu pored, me takođe podeća na leto.

Leto je ove godine bilo burno sa divnim dugim sunčanim intervalima.
Meni je bilo drugačije od svih dosadašnjih.
Proletos sam imala frku zbog predstojećeg leta. Ana Carpe Diem je bila uporna da dramim bez potrebe. I bila je u pravu. I imala je strpljenja. Za mene. Za mojih stopedeset hiljada pitanja. Za moj strah i nesigurnost.
Onda sam je posetila. Nju i njenu divnu porodicu na njihovoj divnoj obali.



I ako vam to nisam do sada rekla, evo sad ću. Oni su carevi. Ti Barići.

Dobro, jeste da smo morale malo da radimo Marina i ja za šankom to prepodne.. ali nema veze. 
Kako koja Marina? Marina Betty. 




Na moru je uostalom svaki rad mnogo, mnogo lakši (:D :D :D) a nas dve smo provele nezaboravan dan tamo. Smehotresno. U hladu. Uz oradu. Ogovarale smo turiste i nosile svoje magične žute naočari.





Ali što je teško kad treba da se krene od njih kući.. to je neopisivo. Jer, priznaćete, kome bi se išlo kući iz one lepote. A oni nemaju mesta još i za nas. Mislim, imalo je mesta možda samo još u brodiću. Ali ako deca dovedu društvo, onda Ana i Marin spavaju u  brodu.
Kako koji Marin? Pa Marin, Anin muž. Bre.

Krenemo tako Marina i ja svojim kućama. Što se mora, nije teško.
Pre toga se s našim domaćinima izljubimo i izgrlimo.. više puta. Rastajasmo se ustvari pola sata.. prvo na pragu, pa uz oproštajne selfije, onda se na parkingu opet izgrlismo.. mahasmo, slasmo poljupce, i cmok i cmok i cmok...
Dakle, krenusmo tako Marina i ja. 
Ali, vrlo brzo nam se na putu isprečio požar. Majke nam. Kao u filmu. Paklene ulice. 
Dalmacija je to. Normalna pojava. 
Mi onda obrnemo, pa preko S.. (ne mogu da se setim naziva mesta)
A lepo je Marina rekla da je trebalo odmah da skrenemo desno. Po feng šuiju, valjda.
Bilo je divno kod Ane.


* * *

Ovo leto mi je u goste dovelo i Sonju Oldpuncu, koja je imala tu čast da isproba moju pitu sa sirom, ali tek nakon što popravi struju. Dobro, ne ona da popravi, već Silvo. 
Kako koji Silvo? Sonjin muž, naravno. On je inače njen lični fotograf, šofer i navigacija. Sonjin čovek "3 u 1".. i mnogo više od toga :)
Samo mi je ostala jedna dilema. Ko više voli da škljoca fotoaparatom, on ili ja? 
I ko bolje fotka moju pitu..



A nas dve smo dugo šetale, šetale i šetale.. blogovale uživo i pretresale usmeno sve ono o čemu smo do tada samo na tastaturi kuckale. 
I slušale smo konačno Pink Floyd i Abbu, nas dve zajedno. Što  kažu, ko čeka - dočeka.
Divno je bilo sa Sonjom.




* * *

Da nisam pristala na ovo leto takvo kakvo se pružilo predamnom, sa svim svojim izazovnim, novim, nepoznatim i često naizgled nerešivim situacijama, propustila bih priliku da proživim ova dva zanimljiva i smehom ispunjena dana. Propustila da sa ovim damama o kojima sam pričala, a za koje mi je već odavno postalo jasno da, iako prilično daleko, živimo na nekim sličnim talasnim dužinama. 

I da nisam pristala na ovo leto, ne bih možda nikada potpuno dobro shvatila koliki blokator može da bude strah. Potpuno nepotreban u ovim godinama. Potpuno nepotreban ikada.

Ovo leto mi je sa sobom donelo i saznanje da svoja trenutna stanja, tj. raspoloženja sada već vrlo konkretno mogu da kategorizujem u tri nivoa: odlično, ok i usrano. I da nikome, baš nikome ne moram ništa dodatno da objašnjavam.

Leto je otišlo. Septembar je bio neprimetan. Oktobar mi se kezi. Oktobar po običaju odvozi autobuse pune studenata. Deca rastu. Mi se smanjujemo.
Zima će biti duga, kažu Indijanci. Ko vas šiša Indijanci. Kad ste vi šta znali o Balkanu. I Mediteranu. Gledala sam letos kako slani vetar preko noći prži lišće i svo moje procvetalo cveće. 
Zato, jeseni, dobrodošla. Nabraću valjda i iz tvog buketa nekoliko dana za pamćenje.


P.S.
Leto je sa sobom odnelo i moja pristojno odnegovana stopala, tj. pete o koje ne zapinju čarape.. Znam, baš sam primitivna, stopala se neguju i zimi. Evo, sutra ću, majke mi.







Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...