23.09.2017.

Štapići u susamovom zagrljaju








Recept

Potrebni su sledeći sastojci

oko 350g brašna T400
100ml vode
50ml mleka
30ml ulja
kašika svinjske masti
kašika kisele pavlake
trećina kockice kvasca
so

150-200g susama.
1-2 belanceta


Zamesiti testo i ostaviti ga da naraste oko 40 minuta.

Kad testo već skoro potpuno naraste, pripremiti dve posude (mogu to biti dva dublja tanjira).
U jednu sipati 150 do 200g susama.
U drugoj ulupati viljuškom belanac sa malo soli (na vrh noža recimo)

Naraslo testo brašnjavim ili nauljenim rukama formirati u duguljaste forme - štapiće, pa ih uvaljati prvo u belanac a zatim i u susam, da lepo svud okolo budu obloženi.
Ređati u pleh obložen papirom za pečenje.
U prethodno ugrejanoj rerni peći oko 35 minuta na 220 stepeni, odnosno dok štapići lepo ne porumene, na skoro najjačoj temperaturi rerne. Ja pečem na najjače jer mi rerna nije preterano jaka.








21.09.2017.

Brownies ili Brauniz





Kako god. Pravila sam ih čini mi se već dva puta i pretpostavljate da nisam bila zadovoljna čim ih nisam slikala i objavila. Pretpostavljam takođe da svi već imate neki svoj recept za ove crnomanjaste kolače, pa ipak, evo i mog.



Od namirnica je potrebno:

5 krupnijih jaja
5 kašika šećera
200g maslaca
200g crne čokolade
2 kašike kakaa
3 kašike integralnog pšeničnog brašna 
1 kašika ekstrakta vanile 

Pripremiti pleh dimenzije otprilike 25x30cm.

-Na laganoj temperaturi ringle otopiti čokoladu i maslac. 
-Dodati kakao i lepo sve promešati. 
-Ostaviti da se sve malo prohladi. 
-Uključiti tada rernu na 180 stepeni da se zagreje.
-Otopljenoj i rashlađenoj čokoladi kašiku po kašiku dodavati brašno, zatim i vanilu i istovremeno vrlo lagano mešati žicom za mućenje ili špatulom.
-Umutiti mikserom penasto jaja sa šećerom, pa ih lagano umešati u tamnu smesu.
-Uliti u podmazani peh. Pleh malo protresti da se smesa lepo razlije po njemu i ubaciti u rernu. Pojačati onda rernu na 200 stepeni i peći oko 40 minuta.
-Nakon toga isključiti rernu i ostaviti kolač da se u njoj ohladi.
- Ohlađeni kolač dekorisati po želji. Da bi bio pravi "brauni" najbolje je ostaviti ga klot/golog. Ili malo kakaa posuti. 
Ja međutim volim da ga okitim pa sam upotrebila kiselu pavlaku i crveno voće. Dodala sam i par lešnika pored.









19.09.2017.

Kad sam vodila decu na koncert Rolingstonsa




Mi smo uvek porodično voleli da idemo na koncerte. Prvo smo nas dvoje išli sa vrlo malom decom, pa onda sa malo većom a zatim smo najradije išli i sa prilično odraslom decom. Bilo je to za nas najbolje provedeno slobodno vreme ali i najpametnije potrošen novac. Ni deca nam se nisu bunila. Bez preterivanja ću reći da su im prijale te naše povremene porodične muzičke svetkovine. Danima bismo pre toga svi bili uzbuđeni i slušali isključivo muziku određene grupe čiji koncert predstoji.
Od kako su nam deca vrlo odrasla, na koncerte uglavnom idu sama, tj. bez nas roditelja-staratelja. A i mi, roditelji, smo već pomalo prerasli to stajanje u gomili, guranje, gaženje i šutke. Više volimo da sedimo ili bar da slobodno dišemo dok gledamo i slušamo.

Sad ću da vam ispričam kako je bilo kad sam proteklog vikenda decu vodila na koncert Rolingstonsa u Austriju. 
Ok, nisam baš potpuno ja njih vodila, više može da se kaže da su oni mene poveli.
I dobro sad.. nisu oni mene ni zvali da pođem, jer karte su kupili poodavno.. nego sam se ja ponudila da pođem da im pravim društvo. Ali i da ih čuvam, tj. da im budem podrška nekakva. Dakle, ja sam prvenstveno pošla da se staram o njima. I da ne budu gladni.



Ovako je tekla Sms komunikacija:
-Je li, Maki, šta misliš da pođem i ja s vama malo, da ti i ja slikamo alpske krave, tikve, Hajdi, Klaru, i dedu.. i svašta nešto usput..
-Što da ne.. hajde. Ima mesta za spavanje.
Eto, tako je bilo.
(A znam pouzdano da ima problem kad s bratom putuje. Taj ne staje nigde dok vozi osim ako neko mora u wc. Ne haje taj za krave, konje, ovce i druge fotogenične predele pored puta. Tu mogu samo ja da joj konkurišem ali i pomognem. Jer kad zakukamo nas dve Staniii, nije isto kao da je jedna.)

Jeeeee.. vičem u sebi na saznanje da putujem s njima uskoro, ali se pravim mrtva hladna. Jer ja sam ipak prvenstveno jedan ozbiljan roditelj.
U glavi već premotavam i razvijam filmove, smeši mi se brk. Obožavam da budem u njihovom društvu, iako mi se krsta raspadaju od provedenih sati i sati u vožnji zadnjih nedelja.. ali i diskutabilnog mesečnog perioda. Tamo ovamo, pa nazad. A prethodna nedelja bila je više nego neočekivano naporna u svakom pogledu. Ipak ne odustajem od Austrije.
Sa nestrpljenjem sam čekala da se nauživam i naspavam u Alpima.

Krenusmo popodne uz zvuke sa Marijine šarene plej liste. Pevamo. Ona i ja, naravno. Ja pevam samo početne stihove refrena i zamišljam tad da mnogo dobro pevam. Marija zna sve reči i stvarno lepo peva. Ali ne zna ni refrene italijanskih hitova osamdesetih. Ja likujem.. Felićita.. felićita.. felićitaaa... Brat joj ima slušalice u ušima i gleda neki dokumentarni film na tabletu. Pravi se da nas ne čuje.

U Austriju stižemo kasno uveče. Auto putem kiša i gromovi. Automobila kao ljudi na trsteničkom vašaru. Gde ide sav ovaj narod po ovakvom vremenu usred noći, gunđam i vozim.
A Alpi.. Alpi okovani mrklim mrakom, maglom i kišom. Ok. Ne manišem. Ćutim i gutam knedle. Uši se zapušile od nadmorske visine pa moram i dodatno da progutam. Vozimo se uzbrdo, pa još malo uzbrdo.. a onda zavijemo besomučno uzbrdo. Noć. Magla. Prst pred okom ne vidimo. Ni kuće, ni krave, ni brda. Samo gustu belu maglu. Ne pevamo više ič. 

Ja em ne volim noću da vozim, em ne volim noću po kiši i magli da vozim, a najmanje volim da vozim noću po kiši i magli u Alpima.
Psujem Mik Džegera, razmaženu ostarelu zvezdu.
Psujem Kita. Psujem i onog za bubnjevima kome je verovatno više sve svejedno. I onog basistu ružnog psujem.
Šta hoće više ti starci, je l im je malo slave bilo..
Psujem ih sve na smenu. I menadžera, jer ti menadžeri su uglavnom najviše za sve krivi. Gde nađe ovu najgluplju od svih najglupljih lokacija na svetu za koncert.
I to ja sve tako redom ispsujem u sebi.

Stigosmo najzad oko pola dva u Neznamgde. Vidim samo decu i kola dok kao slepa opipavam i vadim stvari iz njih. Podviknem da se niko ne udaljava i ne razdvaja iz grupe, da se ne bismo pogubili u dva noću u tom planinskom bespuću gde kilometrima daleko nema nikog živog.
Twin Peaks je ništa za ovo mračno maglovito mesto na kojem smo se našli, pomislim. Ali ćutim. Samo pitam Mariju, je li gde se održava koncert, je l tu na nekoj livadi.. Ne, kaže, u obližnjem gradiću, na oko sat i po vožnje odavde. 
Jao, pa bolje da mi je bor pao na glavu tad.
Al' ćutim.

Airbnb host nam lepo i sa smeškom poželi dobrodošlicu, reče usput da u zgradi ima možda ukupno još troje ljudi i da nam od srca želi prijatan boravak u toj oazi mira i tišine. Bez wifi signala. I ode.
Ostadosmo u ogromnoj kaskadnoj građevini sa još troje ljudi u toj mrkloj maglovitoj noći.
Jedva sam zaspala. I jedva sam dočekala da svane da spremim doručak. 



Kad sam ih nahranila, odoše. Obučeni u najnovije modele kišnih kabanica koje sam im kupila kad sam išla u Uradi sam. 


Uvučene treger majice, popijene limunade, poneta voda i rezervne cipele, napunjeni telefoni.. čekiram redom svoj spisak u glavi.
Javite se kad stigneteee.. Mašem za kolima koja nestadoše u magli u roku od odmah.



Osvrćem se oko sebe. Oštrim pogled ne bih li ugledala parče trave, ljudsko biće.. neki život. Ništa. Samo put i njegova bela crta po sredini. Dakle, definitivno ostajem u tom sivom kišnom mutljagu na kraju sveta sama sa troje nepoznatih ljudi u istoj zgradi.
Dr. König piše na vratima do naših. Na njima je i poveliki venčić od veštačkog cveća. A na zidu oko vrata raznovrsne ikone sa, rekla bih, mitskim bićima, od kojih mnoga imaju po više pari ruku.
Pomislim odmah na Hičkoka i neke konkretne horor filmove koje sam odavno prestala da gledam. Prekrstim se u sebi i zaključam vrata dva puta.
Sedim ja tako i zurim jedno deset minuta u prazno. Onda lepo ustanem i kažem sebi E nećeš. Ovde si zato da bi se starala o svojoj deci i ima da se ponašaš zrelo. Ovde si sad pa ko zna kad i ima da se opustiš. Skuvam jednu jaku kafu i raširim kartu Austrije. Počnem da je proučavam i zaključim da u tom delu Alpa ima baš preterano mnogo krivudavih puteva. Sklonim zatim kartu pod krevet da me više ne uznemirava.



Onda sam izašla na terasu punu začinskog bilja. Nabrala sebi vlašac i majčinu dušicu. Svud naokolo čula se samo kiša kako sipi i ravnomerno udaranje neke sekire o drvo tu negde blizu. Baš filmski. Sve čuješ a skoro ništa ne vidiš. 





Puštam muziku. Kuvam testeninu. Mutim palačinke. Pravim se skroz opuštena. Pravim se da sam baš na onom mestu koje bih od svih na svetu tog trenutka odabrala. Pravim se i povremeno gledam maglu kroz prozor. A gleda i ona mene, bogami. Pogledujemo se tako ona i ja celo popodne, celo veče a onda i celu noć.



Došli su u pola pet ujutru, kaljavi i zadovoljni. Oka nisam sklopila.

Ujutru pogledam kroz prozor i imam šta i da vidim. Sunce greje, nebo se plavi, trava zeleni a po njoj rasute bele alpske kućice i šarene kravice. Na samo pet metara od nas. Ja se rastrčala, ne znam gde da gledam i škljocam. Glava me zabolela od sreće, ali već je trebalo da krenemo.
Šta buljiš, čujem..










02.09.2017.

Kruške u mak testu




Ovo je jedan od onih smuti pa prospi recepata koje mnogo volim. Pa mu još i neko voće dodam. Milina.
Ovog puta testo je s makom.





Za testo je potrebno:

2 jajeta
200ml jogurta
120ml ulja
80g šećera
2 kesice vanilin šećera
100g brašna
120g mlevenog maka
pola kesice praška za pecivo

Potrebno je još i nekoliko krušaka. 
Ako ne volite kruške u kolačima, slobodno ih zamenite jabukama, breskvama, šljivama, višnjama.. ili napravite klot kolač s makom. Možete ga preliti otopljenom čokoladom, karamelom ili jednostavno posuti šećerom u prahu.

Navedene sastojke sam izmešala žicom za mućenje i ulila u podmazani pekač dimenzije 18x25. 
Kruške nisam ljuštila. Narezane sam ih poređala preko testa.




Kolač se u prethodno ugrejanoj rerni pekao oko 40 minuta na 200 stepeni.

Ovo se slučajno sve dešavalo juče, 1. septembra, pa sam se sa setom prisetila tog datuma nekih prošlih godina kad je u kući uobičajena bila frka, trka i nervoza zbog početka školske godine. I setila sam se sebe koja nikad nije umela da odigra hladnokrvno u te (iz ove perspektive) tako simpatično napete dane, već ih je dodatno razgoropađivala. Verovali ili ne.

Nervirale su me sve one divne svečane torte povodom početka školske godine. Nervirali su me nepročitane lektire. Svi haotični plakari koje nismo uspevali ni tokom leta da dovedemo u red. Predstojeće ekskurzije i izborni predmeti. Oprema za fizičko. Slojevita odeća. Hamburgeri koji će biti pojedeni. I jabuke koje neće. 
Nervirala me je razredna. Učiteljica na zameni. Roditeljski sastanci i izbor nekakvog članstva roditeljskog saveta. Evo, opet mi je muka.
Nervirala su me moja deca. I njihov otac posebno. Moja uključenost u sve njihove aktivnosti i moja informisanost o svemu živom što mi je dodatno držalo nervozu na ON bez prestanka. Noću, danju, petkom, vikendom i ponedeljkom.
Nervirala me je moja lažna sreća zbog početka nove školske godine.


Sinoć sam nazdravila prvom septembru kako još nisam, i shvatila da mi nedostaje.







Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...