Sa Sandrom kod ginekologa




Ja sam od svih vrsta lekara najčešće ležala kod ginekologa. Kao mlađa sam vrlo ponosna na svoju svest o svemu tome išla i još ponosnije odlazila od njih. Jer deca su mala i zdravlje mora da se čuva, nema zezanja. Ali zdravlja u tim godinama koliko hoćeš. Odem pevajući, nema treme ni strahova. Svaki put kad mi na kraju pregleda kažu da je sve kako treba meni izrastu mala krila za narednih godinu dana.. nekad i dve.
Nakon što je moja majka umrla sa 45 počela sam ozbiljnije da cvikam. Bila sam još vrlo mlada ali sam počela da umišljam simptome, scenarija naslednih faktora i da sve ređe i bezvoljnije idem put doktora. Videla sam da se neke stvari ne dešavaju samo na filmu i uvek nekom drugom. To su godine gde krećemo da se susrećemo sa gubicima i postajemo svesni toga koliko je život jedna krhka stvar.
Ipak, neki glas razuma mi još dugo nije davao da postanem neodgovorna. Odrađivala sam to kao posao. Vrlo važan posao. I bivala još srećnija nakon njega.

Dođe onda tako "iznenada" neki period života kad je sve drugo preče. Deca, kuća, posao, roditelji, rodbina, prijatelji. To je bliže rečeno ono doba kad se nema vremena, volje, prostora i živaca ni za depiliranje a kamoli za seks. To je doba svakodnevne glavobolje.
Opravdanja za nebrigu o zdravlju na sve strane. Svaki dan je Nemanje vremena i Sutra ću. Ćaskanje sa saborkinjama na tu temu završavalo se sa "Isto", "I ja", "Moraću što pre". Međusobno smo se tešile i smirivale, a nismo se mrdale dalje od tih obećanja samima sebi, mi primitivne žene savremenog društva.

I neretko se zadnjih godina setim Đevrije iz priče Porobilište divne Divne Peškir, koja se od lekara krije u bolničkom WCu i kaže "Neču bre višje da me pipaju za pićku." 
Stvarno, dosta bre više ako boga znate.. dosta tih štapova, rukavica, igli, gvožđurije razne i hladnih stolova.. vape namučene one stvari.

E tada u tom životnom periodu nama ženama čini mi se nedostaje neka zakonska regulativa jednog uređenog društva sa obaveznim kontrolnim pregledima jednom godišnje koje ne bismo smele da propuštamo, i ko ne dođe plaća kaznu.. pa da vidiš što nećeš. 
Tako sam ja mogla u nedogled da maštam, malo krivim državu, malo se samoosuđujem i uvek budem u pravu. 
A već je uveliko došlo vreme i za češće samoopipavanje, kontrolu krvne slike i pritiska.
I šta radimo mi žene tada?
Nemamo vremena. Opet. Iako umiremo bar jednom mesečno. Guglamo. Dijagnostikujemo oblivene hladnim znojem. Čujemo isključivo strašne priče iz ordinacije.  Guglamo. Verujemo u sudbinu. Doktori su nam ovakvi i onakvi i nedajbože da im padnemo u ruke. Sestre su neljubazne. Higijena je loša. Hrana je loša. Zdravstvo je loše. Čaršavi su pocepani.
A kakve smo mi to? Prema sebi, ljudima koje volimo i koji nas vole, i prema svemu onome što nas još čeka i što bismo želele. Zar nismo cepnute sa svih strana po malo..
Kad mi je palo na pamet da ovo napišem?
Juče dok sam zbog manje intervencije ležala naspram suncem okupanog prozora jedne ginekološke ambulante stežući čvrsto metalni sto, a sestra Zoka me, ovlaš naslonjena obrazom na moje koleno, držala za ruku i terala moj strah, bol i drhtavicu. A nije morala stvarno, to je tako poznato sveto trojstvo na jednom takvom mestu.



I nemoj niko posle da nam bude kriv. Šta čekamo? 
Nemamo šta da čekamo. Najveća odgovornost je na nama i najveća snaga je u nama. Najveće izmišljene brige svakodnevice na tim stolovima postaju nevažne i najveći bol se zaboravi čim izađemo na ono sunce koje smo samo malo pre toga gledale kroz podignute noge i kroz zube odgovarale na pitanja.
Koliko dece imate?
Kako se zovu?
Koliko godina imaju?
(gde ih je briga za sve to ali ajde.. i primetila sam da nikad ne pitaju za muža valjda da ne ritnemo slučajno doktora u glavu)
Šta on studira?
Šta je ona završila?
Arhitekta je živi u Beogradu dogodine se udaje ne pitajte kad ne znamo termin isuse što to boli je l smo stigli do pola.
Evo gotovo, bravo Sandra. Aplauz i zavesa se spušta.

Idite već u ponedeljak, nemate šta da izgubite osim one mučne neizvesnosti i često bespotrebne slutnje da nešto nije u redu. Idite, ponesite grisine ili parče pite od juče pa ćete možda da ga podelite sa nekom Milicom koja nije doručkovala i još je nervoznija od vas dok čeka. 
Idite.
Kažite samo Jebem ti žensko i idite. Tako i ja.
Ako ste redovni, svaka čast.

I još nešto mnogo važno, drage žene. Ovaj svet neće ni slučajno da stane ako nas ne bude. Zaboraviće, neko sporije neko malo brže, da smo uopšte bile tu. Oni nemaju vremena za preduga tugovanja. Takav je život danas. Brz i neponovljiv. Budite stalno svesni toga i ne zamišljajte filmske scene iz tužnih filmova. Živite.




Update nakon mnogih vaših zabrinutih poruka:

Hvala, ja sam dobro, samim tim što sam se rešila i otišla tj. odvezla se i dovezla kući nakon petnaestominutnog njihovog čačkanja gde ne treba.
Pitanje je kako ste vi, da li ste svesne koliko ste jake, koliki bol možete da izdržite i kad planirate da idete? U komentarima mi slobodno pišite kad obavite pregled, biće to jedan dobar dan.




Коментари

Постави коментар

Популарни постови