Shine on you crazy diamond

Gde sam? U kuhinji. 

Je l kuvam? Naravno. Je l pečem? Kolače, naravno. 

Evo, u pripremi je i pita od bundeve, tj. tikvenjak. 

Pravim, popravljam i param. I zapisujem usput, pomalo.

Nešto malo o 25-ogodišnjici braka. Bila je onomad. Lep sunčan dan kao i '89.
Počastila sam svoju porodicu jednom torticom, vrućim domaćim hlebom i nekim posnim jelima jer je bila sreda.
Ništa restoran? Neko putovanje? 
Pravim se gluva, ne odgovaram. 
Neki aktuelan čin obeležavanja jubileja, možda neki nakitčić, nešto..
Dobro, evo priznajem, počastila sam i sebe. Jednim prijatno provedenim popodnevom u mnogo dobrom društvu. Društvu gde za sve zajedničke teme uvek, ali baš uvek, zafali nekih sat ili dva vremena.

I o tih 25 godina bih nešto da napišem, ali malo-malo pa zapnem, zastajem, brišem i pišem. Više brišem nego što pišem.
Znam da sam zaboravila mnoge dane. Lepo, zaboravila kao da se nisu ni desili. A sve što se zaboravi, verovatno i nije bilo vredno sećanja.

Znam da je jedna od stvari koje su se svakodnevno provlačile kroz naše dane bila muzika. Mnogo muzike. Ćutiš i slušaš.
Varnice, impulsivnost, nezrelost. Nestrpljivost koja nas je uvek iznova učila strpljivosti.
I deca. Ona nam ne daju pravo na luksuz preispitivanja da li smo zadovoljni ili baš i nismo. Ne pitaju da li možemo, umemo i hoćemo.
Možemo, umemo i hoćemo, naravno.
Uz decu godine trče.

Znam da je zaboravio ličnu kartu na dan venčanja. Znam da se popeo na drvo ispred porodilišta kad nam se rodilo prvo dete ne bi li video ''nešto'' ..?! Znam da mi je nabavio ''Bodyguarda'' čim se film pojavio kod nas i da sam htela da padnem u nesvest.
Znam da u nekim teškim trenucima ume da bude i majka i otac i brat i sestra i najbolji prijatelj. Baš najbolji. Kad hoće.
Nije tip koji donosi cveće. Kad poželim cveće, odem i naberem sama.

Ja svoje vreme, energiju i srce rado i nesebično dajem, zaljubljena u svoju porodicu svih ovih godina. 
Kažu mi da sam telefonski smarač, davež i saborac. 
I organizator i partibrejker. I portparol i ćutolog. Čuvarkuća, odana i staromodna. 
Kažem im, pazite se, umem da budem i vatra i voda i kamen. I polje i zalazak sunca i nevreme. 
Ali znaju da kad se oblaci povuku, opet se zaljubim. U sve njih.

A promenili smo se. Postali nervozni i džangrizavi.
I porasli smo uz decu, al' taman toliko da im ne budemo totalni smorovi. Valjda. Traganje za srećom svodi se sad na njihovu budućnost.
Nakon 25 godina znam da u predgrađu našeg zajedničkog života i dalje čuči ono što inspiriše svaki sledeći dan. Potrebna je velika volja i dosta mašte da tu nekadašnju čaroliju svakodnevno oživljavamo i obavljamo danas svakodnevne rutinske i dosadne poslove. 
Nekad nema volje. Nekad previše maštamo. Nekad ne uspevamo da obuzdamo reči. 
Nekad poželim sebi za rođendan da postanem manje osetljiva, tj. sasvim neosetljiva. Da ne vidim i ne čujem i da me baš briga. 
Ali to onda ne bih bila ja.. pa ništa.

Jedno znam sigurno, a to je da u ovim godinama već moramo da umemo da sami sebi obojimo dan.
A osmeh je dragocenost.

Pisala sam ovo i pažljivo birala reči i momente, preispitujući se da li je sve istina. Da li je sve baš tako. I opet sam sebi samoj potvrdila da volim lepe stvari da ulepšavam, a ružne ne volim još više da ružim. To mi je osobina nasleđena od babe i mnogo sam ponosna na nju.

I nisam pisala o poštovanju, poverenju, zahvalnosti, strpljenju, zanesenosti, samoći, porazima, pobedama, strahovima, besovima, nemoći, snazi, krizama, samokontroli, dilemama, o padanju, o ustajanju ... i mnogim drugim stvarima koje stanu u dve i po decenije.

Dve i po decenije. Četvrt veka.
On bi rekao: dobro sam ja izdržao. 
Ja kažem: sreća pa si na mene naišao.

I dobro raspolozenje me je tokom pisanja poslužilo, pa je nastala ova ''soft&fine'', ''baš kjut'' ili možda stara dobra ''pamtim samo sretne dane'' pričica. 

Ali zato, kad se spusti zavesa, oslobodiću ovu vešticu u sebi. Nije što je Noć veštica, nego da mi se nađe. Kao i uvek kad zatreba.

I da pojedemo po parče tikvenjaka...