Prošlo je tačno tri godine od kad sam poslednji put skuvala ručak u njenoj kuhinji, na najvećoj grbavoj ringli njenog poluraspalog šporeta, na kome su neki dugmići skoro pootpadali a vrata rerne su mogla da se zatvore samo uz pomoć podglavljene najduže oklagije ili metle. Bio je 10. oktobar. Lepo sunčano jesenje jutro. Bile su čipkaste senke na prozoru i mušema sa ružama na stolu.  Dva reda punjenih paprika u loncu na cvetove. Volim taj komplet šerpi. Kažu da ga je moja majka kupila baba Ruži. A Ruža po običaju čuvala na najvišoj polici špajza i tek par puta upotrebila.  Paprike su bile super. Jeli smo ih danima nakon sahrane. Fascinantno se pobrinula da ode u momentu kad imam jelo skuvano za nekoliko dana. I to baš bezveznih dana tokom kojih sam dosta brzo morala da se naviknem da je njeno odsustvo jedno novo, neprijatno, trajno stanje i da je moje detinjstvo konačno završeno. Ljudi na ulici su počeli masovno da liče na nju, tako da smo se vidjale skoro svakodnevno, ali sam ipak vrlo