Sedim jutros na svom ćošku kauča i šoljicom kafe grejem ruke nakon jutarnje šetnje. Pokušavam da napravim plan za ovogodišnje obeležavanje slave u našoj kući. Opet sužena verzija bez gostiju ali biće lepo jer deca dolaze i praviću baš ono što oni najviše vole.  Šoljica iz koje pijem je nova, redizajnirana, tako da podseća na zlatne, davne sedamdesete pa mi ne da mira i budi nostalgiju. Savršeno ide uz limenu kutiju C kafe, za prave kolekcionare. Likovi na njoj isti oni sa mojih starih nasledjenih fotki. U minićima, zvonaricama, sa zulufima i filmskim brkovima. C kafa  nastala je davnih godina dok sam bila dete i, kao prva i prava, ostala je da traje i danas.  Onda počeše sećanja da naviru…  Moja slava je oduvek bila Aranđelovdan. Mogu reći da mi je nekako baš bilo drago što je taj 21. novembar za mene samo dobio na značaju kad sam se udala u porodicu koja slavi istu slavu. Šta znam, možda samo suviše romantizujem kao i uvek, ali volim te male životne znakove pored puta. Krsna slava