Kad me sunce ič ne dotiče

Spustim roletne. Ogledalo izbegavam. Kuću ne sređujem. Cveće ne zalivam. Ručak ne kuvam. Povučem se u neke svoje mračne odaje i sačekam da prođe. I razumem, o kako razumem ljude koji s pijace, umesto povrća kući nose cveće. 
A svuda okolo pretprolećna groznica. Svi žele samo sunce na nebu i osmehe na licima. I proleće. Što više proleća i što više smeha. Evo glava me zabole i od napisanog.
Ma volim ja proleće. Pa koliko puta sam ga ovde veličala i dozivala.. Nije u njemu problem. Ni u vama. U meni je.
Znam da nisam sama. I vama se desi. Neću majke mi da vas čačkam tih dana. To radi samo onaj drugi, nevaspitani svet.
Pa dok ne prođe sve, i nastupi opet neki vedar i euforično srećan period.. dočarala sam ovo psihičko smrkavanje i svitanje pomoću nekih mojih svakodnevnih prizora pretočenih u nekakve postere. 
Ako se i vi pronađete u nekom od njih, super.
Ako imate neku svoju ličnu parolu, javite mi je slobodno. Možemo da je stavimo na ovakav jedan plakat i da čekamo da prođe. A proći će garant. Evo mene već popušta, čini mi se..