Dance me to the end of love

Baš ovakvo vreme kao na slici je bilo. Žutog cveća i lišća koliko hoćeš. Za dunje ne znam. Ne sećam se. Ove na slici su sa našeg drveta. Dunje s našeg drveta - dobro zvuči. A koliko godina treba da prođe dok to ne shvatiš. 150 otprilike. Ok, tu smo negde.

Dunja je bila jedno u nizu stabala koje je me nerviralo dok ih je sadio jer sam želela prostaraniji travnjak. Evo kajem se zbog svake psovke koju izrekoh tada na račun dunja. Biće ih za još nekoliko štrudli i kompot zimus. 

I koji je sad vama od svih praznika najveći? Noć veštica, godišnjica braka, godišnjica veštica ili noć braka?
Mi ne slavimo ni Noć ni godišnjicu veštica. Samo ovo ostalo. Osim kad ja rešim da ne slavimo. A to se do sad nije desilo. Jer uvek je lepo naći povod da se neka fina klopa pregrize.

Jeste li poželeli nekad da vam ljubav traje zauvek. Ali onako istinski, prava životna ljubav, ne ona iz filmova gde je sve cveće i pesma. Ona što prođe i kroz surove periode, preživi svakakve neželjene uticaje spoljašnjeg sveta, ali preživi i vaše unutrašnje oluje i pomračenja. Što usput iz cipela neprestano istresa kamenčiće koji žuljaju i ostaje uvek iznova pročišćena i sa nekim finim slojem prašinice preko, tek da nije mnogo savršena tj. patetična.
Mada, ta reč ljubav. Stvarno je suvišna jer uopšte nije dovoljno definisana. I ovaj Cohen što mi se vrti danima pomalo je kriv jer ja sad pišem ovo umesto spiska nekih namirnica koje umešane jedna s drugom proizvode istinsku sreću. Taj Cohen što je bio, kažu, ženskaroš i nesreća.. nedajtigabože. A ja te tipove ne podnosim. I šta tražiš Leonarde crni sinko na mojoj listi onda. Ali ti tekstovi.. 

You make me forget so very much
I forget to pray for the angels
And then the angels forget to pray for us.
So long, Marianne..

Da, so long Sandra.
Nekih dana bih baš volela da znam da li bi mogao da živi bez mene. Nekih drugih me to uopšte ne zanima. Imam tada preča posla od zamlaćivanja takvim temama.
Dobro, znam i ja da bi mogao. Živi se bez ljudi i posle njih, ali onako malo romantično sagledavši, pitam se da li bi baš lako mogao da živi bez mene. Da li bi mu teško padalo kad se ujutru probudi, pa kao posle svakog sna ukapira da je java i da ja recimo nisam u njoj iz nekog razloga. Ja se stvarno ježim od takvih pomisli ali opet ako ćemo iskreno, ne volim da mu bude lako bez mene. Znam da to nije ljubav već sebičluk i bezobrazluk. Ali s druge strane, ako ovo nije lubav ja stvarno ne znam šta je. 
Ma ljubav uostalom kao ni Deda Mraz ne postoji. 
Kao što rekoh, ja sam tu već oko 150 godina za sve što treba ili ne treba i za svaki slučaj i za svaku nameru. Nešto kao ono kad se podrazumevaš.. kad postaneš navika koju nije baš lako iskoreniti. 
Ja se takođe teško nosim s navikama. To su omče oko vrata. 
I da ne rastežem mnogo ovu priču. 
Ja sam ona koja je dugo i uporno hodala, popela se na ovaj svoj proplanak i zabola tu, malo iz inata a malo i onako, zastavu uvijek one iste boje.

Pretimo mi tako jedno drugom povremeno. Režimo. Ko bi rekao.. (a Sandra uvek svuda s osmehom..;) Gledamo se s mržnjom. Ne razumemo se. Ne interesujemo nas. Odustajemo. Ćutimo.
Al što možemo da ćutimo.. daleko bilo. Uvek sam htela da pitam još nekoga koliko maksimalno dana uspevaju da ćute u braku. Ćutimo mi znalački jer godinama treniramo. Imam neke svoje rekorde koje mi je mrsko da izgovorim glasno. Ali u zadnje vreme mi sve teže pada, pa već sutradan pogvirujem, opipavam pogledom, psujem sebe i i sve neka fina sećanja na toplije dane koja baš tada krenu da naviru.. i sve to sa namrštenim izrazom lica. Jer glumica. A sad, u ovim godinama, ćutanje je bacanje dragocenog vremena za neke korisnije delatnosti.

Postoji otprilike top 3 aktivnosti koje su obično rešavale višednevnu mučnu ćutljivu situaciju u kući. 
Na prvom mestu to su nekad bila deca sa svakakvim smarajućim potrebama i aktivnostima u čije smo realizacije morali da se zajednički uključujemo. To je bilo ranije.
Na drugom mestu su društvene obaveze i posete koje su nam, hteli mi to ili ne, stavljale neke usiljene osmehe na lica dok traje poseta, a posle toga sve je vrlo brzo bivalo po starom. Dakle progovarali bismo bez pogovora. 
Treći po redu su problemi tehničke prirode koji se konstatno dešavaju u životu kad god ne treba. Recimo, bojler je crko a ja usred ćuteće bračne svađe. Pa mislim, stvarno nema smisla.

Nisam ja ni nezanimljiva. Pošaljem ponekad neki patetičan ali pre svega zabavan ljubavni sms, samo kratko pre toga oklevajući. Volim da vidim/čujem/pročitam reakciju. Dugo se mislim da li da ispadnem nenormalna.. opet.. i na kraju stisnem send. Pa ko ga šiša.. imam potpuno, zakonito i jedinstveno pravo na taj sms. Rugam se sama sebi ali me skroz oduševljava ta situacija jer imam posla s ćutologom na tu temu. Čekam. 
Reakcija je naravno kao u mrtvog konja. Dakle ignore. Jao pa gde ćeš ignore meni, to ti ništa ne valja. Ja sam svesna da on zna da ta reakcija nije dobra po njega i da će kad tad da bude tema onako usput, čim se namesti prilika. A prilika barem ima. To je kao da imate petardu u džepu, danju i noću. Ali razumem i njega. Shvatam da nismo svi mi ljudi od mnogo reči, a posebno ne od tekstualnih poruka.

I ne prođe baš mnogo vremena do otprilike jednog ovakvog razgovora:
je li, što mi nisi odgovorio na onu poruku?
koju poruku?
onu.
nemam pojma, nisam imao vremena verovatno a ni naočari pri ruci.. (laže)
pa odgovori mi sad. šalim se.

Naravno da se ne šalim. 

Jeste, ludilo. Ali to je sasvim razumna dijagnoza kad ste oko 150 godina u braku. I ne šaljem ja uvek samo prijateljske poruke, dragi moji, ne. Onih dana kad mi se tako smrkne sve i nađem se u nekom svom svemiru bez zvezda, pa kad krenu misli da se roje, evo jedva sam uspela neke ovde da nahvatam čisto da vidite o čemu se radi. Jedan delić samo iz mog paklenog lonca koji u tim trenucima ključa i kipi na sve strane preteći da nas sve potopi ili proguta.
Onda mračim bez želje za razvedravanjem.

Je li, života ti, a znaš ono kad sam morala da se udam za tebe sa zamalo 20?  Znaš. A znaš li ti gde bi mi bio kraj da me nisi tako sapleo? Ti si kriv, nego ko. More, kako šta mi fali. 20 godina, eeej. Dete. Cvet. Ma kakav cvet, pupoljak.
A znaš šta kažu one dugovečne bake što ih nađu za njihov stoti rođendan pa ih snime za TV. Znaš kako su preživele i doživele te godine i šta ih je održalo? Znaš? Šta bre nije tačno?
A znaš ono kad si otišo da ispolažeš onih nekoliko ispita a ja ostala prvi put sama s bebom i tvojim roditeljima za stolom, pa malo jedem pasulj a malo više plačem u njega, duvam nos u salvetu i brišem krvave oči.. Jao to mi je recimo potisnuto sećanje ali kad se setim sad.. opet mi se plače. (eh da sam barem tako nastavila da plačem svaki put kad sednem da jedem.. ne bih možda danas bila ovako debela).
Pa kad sam dobila maćehu i mislila da se celi moj svet srušio i da takve stvari samo deca smeju roditeljima da priređuju a ne i obrnuto. Jer maćehe su ipak pojave iz filmova i dešavaju se uvek nekim drugim Snežanama. A kad sam po drugi put dobila maćehu i to mlađu od mene pa nisam danima mogla da progovorim, ubeđena da ne mogu dva sveta svaljena na jedne grudi da se prežive.. (tada mi je bilo onako malo jasnije zašto je tačno morao da me saplete onda i da na bilo kom drugom mestu ne bih ovako preživela).

Jao pa svašta mi sad iskrsava iz sećanja.. mogla bih do sutra ali dosta je. I ovo zamalo da preraste u hvalospev braku, a nisam to planirala. Danas se držim oštrog tona i osvrta na dane kad pričam malo njemu a malo više gunđam u sebi i uglavnom se osećam govnjivo. 
Ima tih pitanja koja i sebi postavim nekad, otrcanih pomalo. Ali i to je normalno. Pitam se ali vrlo ponekad da li je moguće da bih nešto od svega menjala da mogu sada. Ne mislim se mnogo dugo.. I ne bih. Nikad ne bih otišla na onaj abortus. Sve ostalo je okej.

Ima tih stvari u životu zbog kojih žalimo retko i stvarno. I mnogo više onih isfantaziranih i prolaznih, nametnutih tako da lako zaboravimo kako su one suze u pasulju ustvari bile temelji za jedan beskrajno veliki, samo naš svet, koji nije podrazumevao osmeh baš svakog dana, ali u kome smo mogli da budemo srećni više nego na bilo kom drugom mestu.

U sledećem postu pišem dva recepta za štrudle sa dunjama da i vi pravite. Super su.

I nemoj niko da mu je rekao bilo šta o ovom tekstu. Niko. Ni vi, svekre, ako ovo čitate. A čitate sto posto.