Crveno pa na tufne

Listam tako uz kafu neki ćerkin časopis, modni, ženski, "lajfstajl"... kakav god. Nebitan je naziv. I u moru tekstova, čiji me naslovi nimalo ne privuku da ih pročitam do kraja, na jednoj od stranica vidim, podebljanim slovima piše:
Šta god da radite, radite to bez krivice i potrebe za izvinjavanjem.

Zastanem tada sa listanjem, odem da promešam boraniju koja se kuva, pa se vratim da pročitam tekst do kraja. Ustvari, ključno je ono podebljano. Šta god da radimo..
Tekst za temu ima Super žene koje osim super izgleda i karijere imaju i super sređene porodične živote i sve što ide uz to. E, kaže, sad su na scenu stupile one malo manje savršene a opet Super žene. Uspešne bez da kriju svoje male i velike nesavršenosti. Naravno da su mi ove druge omiljenije, da se ne ljute one prve Superžene. Prve su po mom mišljenju uvek bile mitovi i izmišljeni likovi, osim kad skeniramo delove njihovih života koji su stvarno savršeni. To su samo delići i kockice. 
Kao kad vam ja zumiram neki Naj-super-savršeni aranžman na svom stolu, pa izgleda da mi je i oko njega sve tako Naj-super-savršeno.

Baš mi je trebalo nešto ohrabrujuće i podsticajno, neka totalno jednostavna mudrost. A ova je baš jednostavna. 
Jer se ono malo pameti, mudrosti i snalažljivosti koje ponekad uočim kod sebe (ili mi se i tad samo pričinjavaju), troše na neki čudan način. Često nestanu od večeri do jutra, tokom noći.. ispare kao da ih nikad nije ni bilo. 
Neobjašnjivo nešto za mene. Kao motorno ulje kod našeg starog Juga, zbog koga sam nekada sate provodila kod majstora objašnjavajući da nigde ne curi, nema uljane fleke, traga na pločniku. Samo jednostavno nestane pola rezervoara ulja sipanog prethodnih dana.
Kaže majstor, gospođo, ulje vam se tokom rada motora raspršuje, nestaje tokom vožnje. A vozite se, nema dileme. Kola su stara, motor je zreo za generalni remont.. 
Teško je bilo ubediti me.
- Pa nisu baš ni toliko stara..
- Možda nisu toliko stara, ali su vožena, izrabljena..
- Da su vožena - jesu. Izrabljena, tovarena, pretovarana, parkirana i na suncu i na kiši, smrzavana pa topljena... A onda prana i glancana, pa ponosno vožena. Volela sam tog Juga. Ali tih smo dana čini mi se trošili više motornog nego jestivog, kuhinjskog ulja. 

Zašto sad pričam o starom Jugu?
Zašto je meni lično prijao spomenuti tekst iz novina?
Zašto stalno neko treba da me podseća na jednostavne stvari?


Imam utisak da su mnogi od vas dolazili, ili su baš sada u situaciji da se preispituju u vezi svrhe pisanja bloga. Čime rezultira sve ovo? Da li možda samo utroškom vremena i energije koju zahteva ta aktivnost? Da li je nedostatak inspiracije "zdrav" za blog? Možda bismo svu tu pamet i kreativnost mogli još bolje da upotrebimo u svakodnevnom životu i radu? Bez provedenih brojnih noćnih sati pred računarom, u obradi slika i teksta, brisanjima i prepravljanjima.. I još neka slična pitanja postavih sebi prethodnih dana.

A poruka koja mi je na mobilni telefon stigla od drage školske drugarice, dala mi je odgovor na ova moja samopreslišavanja. Ustvari sam mogla i da pretpostavim koji će je od tekstova posebno dotaći. 
Mogla sam da znam da je za nas ovo još jedan vid druženja. Onaj kad ne možemo "uživo" na kafu, a opet smo "na vezi". 
Znala sam da je računari i internet ne zanimaju baš previše. Međutim, nisam znala da je čitanje mojih postova jedino vreme koje ona provede za računarom. A izboriti se za to vreme i računar pored troje dece i svih ostalih obaveza nije lako.

I još su neke moje savršeno stvarne dame i damice isprobavale neke ovde pročitane recepte pa mi javile.. i smejale se a bogami i plakale na moje žvrljotine. Jer ja tako volim da rasplačem i podsećam..
Pa uvijale ruže za torte, mesile i oblikovale, pa mi usput udelile bezbroj komplimenata, ipak pomalo preteranih.. ali podsticajnih ;)

Šta će meni bolji razlog? 

A sve je ovo započelo s njom. Mojom ćerkom. 
Pre dve godine. 
Od samog početka se provlači kroz redove, slike i dizajn bloga. Moram priznati da delić mog mozga uvek pomisli da li će se njoj svideti odabrani kadar ili način izlaganja, tema... Doduše znam kad je tema ne zanima i kad joj se finalni oblik posta baš i ne dopadne. Samo kaže: Pa, dobro.. ok je.

Marija ovih dana sprema diplomski i nervozna je. Radije bi bila bez obaveza. Računar je najčešće u kuhinji. Boranija se kuva tu pored.
Bila sam joj u poseti. Odnela joj neke sitnice od kojih joj se tufnasta mušema, čini mi se, najviše dopala. Nadala sam se da će ta crvena boja s belim tufnama doprineti nekom novom elanu i volji za radom. I doprinela je.

Odmah je bilo fotkanja i aranžiranja. Možda će vam se učiniti da ona visi s plafona dok slika postavljeni sto za doručak. 
Pa skoro da je zalepljena za njega. 
Dečko strpljivo čeka da sve bude snimljeno iz najboljih uglova, pa da počne s jelom. Strpljen - spašen, zna već.

Nemoj da slikaš, rekoh, misliće neko na osnovu tog menija da nismo ljudi nego neka stvorenja što samo lepršaju i lebde po kući. Dobro, i omlet je bio tu, ali u drugom planu. Pa malo kasnije i puding.

Eto, na tufnama se ovih dana uči, jede, šminka, crta, pije kafa...

Pitala me je više puta kada ću da nabavim neki novi komad tanjira, činijica i sličnih posuda da mi blog bude skroz "in". Rekoh joj, valjda nikad, ili možda kad porazbijamo ovaj postojeći lom od sudova raznih. Ali zato ti imaš sve te takve usklađene boje, uglavnom prozračne i svetle, a sada crveno pa na bele tufne, tu i tamo poneka prugica, skroz diskretno, veselo i "in". A kad je tebi "in" i meni je, veruj mi.

Stvarno.