Ne spavaj mala moja muzika dok svira

Ili je trebalo da stavim naslov Diži se, ovsena kaša čeka da je jedeš.

Mnogi od nas sanjaju o tome da se bude u Parizu. A kad se probude u ovim krajevima, znaju i da opsuju...

Ovo su Marijine ćaknute čestitke spremljene za ovu Novu godinu. Sviđaju mi se. Zato vam ih i pokazujem. 
A možda vam i stigne neka u poštanski sandučić.

* * *

Tako mene neki dan, kao ovaj današnji, tmuran i hladan, čim otvorim oči, prozove glasno i upozori me: 
Ni slučajno da me nisi prespavala. Ni u snu. A ni budna. Da me nisi pustila da prođem tek tako, kao da nisam ni svanuo. 

Počne tad da me žulja krevet i dušek i posteljina i ono najmekše ćebe. I tek posle prve kafe setim se da, iako turobno siv, ovaj dan sa sobom donosi mnoge mogućnosti, pored sitnih i onih krupnijih obaveza, koje mogu da volim ili ne volim, da završim ili, na svoju štetu i nezadovoljstvo, odložim. 

Ujutu izgleda kao i svaki drugi, ni po čemu poseban, ali kad malo razgrnem pospanost i jutarnje neraspoloženje, vidim da je vredan da ga proživim a ne samo otaljam i šutnem u prošlo vreme. 

I nema ovo veze s praznicima i euforijama, kićenjem i ulepšavanjem. Rekoh još sredinom godine prijateljici da ću jelku da kitim kad god ne idem na more. Ma okitiću je kad god se nešto naljutim. 
Ne iz inata. Iz inata sam uspevala da perfektno brzo sredim stan (naročito kad mi se iznenada najave..) Uspevala sam iz inata i da skinem neko kilo.. nekada.. 
Iz inata bih uvek najbrže opalila glavom u otvorena vrata visećeg kuhinjskog elementa. Tako da sad već dobro znam, iz inata se ne kiti jelka. Nikako.

I da ne dužim mnogo. Nikako mi se ne propušta ovaj dan. Nema ni vremena za te stvari. Posvetiću ga sebi i onim stvarima koje su samo moja obaveza. I biću srećna jer takvih obaveza ima. Jer ima onih koji u svakom trenutku mogu da se oslone na mene i zbog toga su opušteni i srećni. 
Jer me ne mrzi da okrenem bezbroj puta isti broj, da ponavljam pitanje sve dok ne dobijem odgovor, saslušam i ono što me baš i ne zanima, otrčim na stanicu, proverim u svim radnjama i uporedim, pa proverim još jednom... sačekam, ispratim, odvezem, obiđem, popravim i počistim, pa čiste kose propržim luk za sutrašnji ručak. 

Znam da je i vama jasno zašto ćemo sad svi zajedno da proživimo ovaj dan do samog njegovog kraja, onako kako treba, a ne da ga pretrčimo kao ulicu na neobeleženom mestu za prelaz, kao bez glave, skoro žmureći.

I boleće nas uvo za sve one bezvezne ljude kojima nismo bitni ni jasni. Jer uvek imamo nekog ko će da nas čeka koliko god  je potrebno i da nas bilo rukama, bilo pogledom zagrli. 
I kaže nam skoro uvek: Pa gde si ti tako dugo jbt, znaš da nemam s kim da se smejem.

PS. Ovaj post je možda najbolje čitati u toku prepodneva... uz kafu i neku omiljenu muziku. Evo, ja već treći dan vrtim B. Streisand.