Ženo, kako si? Dobro sam

"Ne želim da si dobro. Želim da si savršeno. I bezbedno. Sigurna i voljena. I svesna toga." reče neki čovek svojoj ženi, nekad, negde...

(Ovo je magnet za frižider koji sam dobila od Marije nedavno)

Je l i vama izgleda da smo počele da sve što radimo radimo zbog drugih. Od posla do odmora. Uključujući i brigu o zdravlju. Moramo da budemo dobro jer drugačije jednostavno mnogi drugi ne bi funkcionisali kako treba. 
Moraju svi da budu srećni i zadovoljni da bismo mi bile srećne i zadovoljne.
Deca, roditelji, ljubimci, posao, kuća, muž. 
Normalno je da ih pitamo skoro svakodnevno šta žele za doručak i da li bi za ručak radije pileću ili juneću supu. Da li treba da im se pegla košulja ili može tog dana i duks da prođe za tu i tu priliku. Da li su umorni od puta, da li su jeli nešto i jesu li uspeli da odspavaju u autobusu. 
Da li su ih mnogo nervirali? Da li su dugo čekali? Da li su zadovoljni? 
Da li ih mnogo boli glava ili će andol biti dovoljno jak. 
Da li da idemo ili da ostanemo. Hoćemo li ovo ili bolje ono. Danas ili sutra? Kafu ili čaj? Sa šlagom ili bez? Slano ili slatko? Čizme ili cipele? Crne ili bele čarape? Kapu ili samo šal? 

I gde je tu problem? Pa nema ga, sve dok smo mi dobro, dok smo orne, zdrave, mlade, pokretljive, neukočene, raspoložene. 
Dok nas PMS ne pridavi kao klješta dobar deo meseca.
A kad popusti, 'ajd opet da brineš malo. Da l' su pošli. I da l' su došli. I kad će? Neće? Danas? Sutra? Prekosutra? 
Je l' klizav put i je l' stolica uredna? 

I rekle bi neke bakice iskusne: Ćuti, bre, vidiš da ima i gore, vidiš da biju ženu, piju i ko zna šta sve još što mi ne vidimo..
Što da ćutim? I što da me bije? 
Zašto bi to iko radio. Pa i ja biram civilizovane načine za rešavanje problema, nezadovoljstava, nesporazuma.
Volim doduše da odćutim. I da budem tempirana bomba u kući. Ta mi uloga nekako leži. Kad god zatreba.
Samo mi natpis tada oko vrata fali: Pazi se, ujedam!
Ali to je jače od mene.. mislim, nije namerno.

I znam.. rastaju se i vole ljudi istovremeno. I znam da je teško vreme za voljenje.
Zato birajmo. I menjajmo i sebe nekad. 
Ne kažem da je mogućnost izbora laka stvar. Greši se. Ali treba ispraviti. Sve je to ljudski. 

I sve ovo nije uopšte jednostavno kako sam ja napisala. 

Gde prestaje ljudskost, tu počinje nasilje. 
I gde vlada siromaštvo tu takođe počinje nasilje. 
Ovde je siromaštvo u svakom pogledu zavladalo i ustoličilo se domaćinski.
Iako je aktuelna tema, nisam imala nameru da pričamo o zlostavljanju žena. Za takve činove nemam pristojne komentare ni predloge. Čak vrlo surove i neprimerene da bih o njima ovde govorila. 

Ovaj uvod ovoliki je sve iz razloga jer su mi se neke misli motale po glavi dok sam mazala kremu jutros na lice. I ne znam zašto, pomislih tad, kog je đavola mažeš, ženo... da li ti to stvarno vredi nešto. 
Koliko li samo žena na svetu nikad nije namazalo lice ni uljem a kamoli specijalnom pakovanom kremom za lice. Koliko žena to neko ulje, najprostije verovatno, upotrebi samo možda za ispucale pete, da bi uopšte mogle da stoje i hodaju, nose i vuku. Po prašini i kamenju. Po suncu i kiši. U istoj haljini svaki dan.

Upravo sada, ovog trenutka negde tamo postoji ta žena.
Stojim tako pred ogledalom, namazana, zablenuta u svoj lik i mislim na nju.

A objasnila mi je jednom jedna poznanica to sve ovim rečima: Pusti ti njih, one su tako navikle, ne znaju za bolje.. 
I da li je meni stvarno bolje kad znam da postoje u tolikom broju, takve... jer sam ih videla negde na televiziji ili internetu. Ili je bolje njima što ne znaju za Mejbelin i Revlon.

Biti žena po meni je čast i vrlina, dar i mogućnost da se svet učini lepšim i boljim. Brojnijim. 
Nažalost, svesno omalovažavane i obezvređivane žena aktuelno je u mnogim delovima sveta. Ni ovo naše podneblje ne zaostaje u tome. Prvenstveno jer se prava i zaštita žena nisu podigli na zadovoljavajući nivo kroz zakone i na sve druge moguće načine. 
Osim ako se same, potpuno same, ne izbore za drugačiji status. A i kad se začuju, sve se oči momentalno upere (jer su se istakle) i počinje lov na greške. A grešaka će sigurno biti. Naročito kad nema podrške i razumevanja od strane okoline i najbližih.
Žene su ženama veoma velika podrška i tako treba da bude. Volim da komuniciram sa ženama. Jednostavno se dobro razumemo jer su nam i sreće i tuge slične.

Znam da ne mogu da promenim ništa značajno na globalnom nivou. Žene u nekim delovima sveta će se i dalje najviše radovati ako ne budu tradicionalno sakaćene i mučene. Ako im ne presuše izvori vode i humanitarna pomoć stigne po planu. 
Mi ćemo ovde biti srećne kad krov ne prokišnjava, kad plate stignu na vreme, mesečni računi budu plaćeni, a deca sita i obuvena. Još ako možemo da ih školujemo.. divota.

Sve ćemo zajedno biti još srećnije ako se ljudi koji su nam važni, reše da obrate pažnju i povremeno nam stave do znanja da su svesni šta to sve sa sobom i u sebi nosimo, mi, žene.

I sad ja ne znam zašto sam ovo sve napričala, više sam glasno razmišljala... ali što kaže onaj glumac, valjda ne može da škodi. 
A počela sam pomalo i da pričam sama sa sobom.. ponekad.

A, da, pa setila sam se zašto. 
Htedoh ustvari da se podsetimo da nije loše da decu kako treba i na vreme vaspitavamo, vaspitavamo i vaspitavamo..

Stari dobri Eurythmics.. ko poručen meni za danas.