Dobar dan, ja sam Mart

Ja sam Marijin psić koga je ona uvalila Sandri na čuvanje. Naša priča traje već tri godine i ovde ću samo u kratkim crtama da vam se predstavim.

Najviše od svega volim da jedem i da iz zasede prepadam i režim na druge kučiće ali i mačke. Pišem povremeno svoj dnevnik na Instagramu i imam gomilu slika koje je Sandra napravila.

Marija je uvek želela psa ali njeni roditelji nisu hteli da čuju za kućnog ljubimca u stanu. Sandra nikad pre mene nije prišla kučetu ni blizu, iz nekog neobjašnjivog straha koji joj je usađen u detinjstvu. Njen muž je uvek voleo životinje ali je smatrao da je kučetu mesto u dvorištu.

Kad se Marija osamostalila, završila školu, zaposlila i skupila pare, sama je sebi kupila psa, tj. mene. Nije prošlo dugo a uvidela je da je vrlo zahtevno čuvati kućnog ljubimca bez ičije pomoći. Prvom prilikom se dosetila i dovela me kod Sandre na letnji raspust. Navodno, da bi mogla na miru da otputuje. I to je onda postalo pravilo. Ona na put, ja u Trstenik. Nije mnogo žurila da posle putovanja dođe po mene jer je ukapirala da se Sandra mnogo lepo brine o meni i čuva me kao što bi i unučiće čuvala.

Sve su duži postajali intervali mog boravka na selu. Dobro, Trstenik nije selo, ali skoro pa jeste ako se uporedi sa Beogradom.

Prve dve godine smo živeli u stanu i izlazili tri puta dnevno u šetnju zbog moje male i velike nužde. Znao sam u početku i da se upiškim u stanu, ali se nerado sećam toga. Sandra je stvarno ok prema meni, međutim takve stvari ne prašta. Shvatio sam da mi je bolje da se strpim do izlaska nego da satima slušam njeno kreštanje, gunđanje i psovanje.

Jednom smo tako izašli u večernju šetnju. Bio je januar i bila je poledica. Taman sam završio sa svojom velikom nuždom na dugo traženoj i mukotrpno izabranoj poziciji, ispod jednog zamrzlog bora. Sandra je sve uredno za mnom pokupila u kesicu i krenula. Jurio sam kao po običaju ulicom, cimao, vrckao, njuškao, zavlačio se u grmlje i lajanjem izazivao druge kučiće koji su prolazili. Sandra je zakačena za povodac jurila za mnom. Jedva je čekala da konačno stigne kući i opusti se. Baš je to veče planirala da gleda Nečistu krv na televiziji. Ali ne dade joj se. Pade i polomi ruku. 

Do kasno u noć je s mužem bila u bolnici. Pregled, pa snimanje, pa gips. A red povređenih klizača na ledu ispred ordinacije je te noći bio baš dugačak. Pri povratku je u kolima psovala i zimu i led i Mariju i mene.

Ja mislim da bi žena njenih godinama morala mnogo smirenije da šeta po ledu. 

Prvih meseci mog boravka kod Sandre sam baš lepo jeo. Po cele dane sam provodio u kuhinji kod šporeta. Šta god su oni jeli, jeo sam i ja, samo u manjim količinama. Burek s jogurtom, hrskavu praseću kožicu, razne pite i musake. Uzalud je Marija govorila Sandri da ne preteruje, ali nije vredelo. Upropasti me žena iz najbolje namere. Samo jednog jutra navali povraćanje, pa proliv, pa sve u krug. Jedva sam se oporavio nakon nekoliko poseta veterinaru. Sandra je naravno danima psovala i veterinara i Mariju i mene i sve kilave kućne kučiće ovog sveta.

Od tada jedem samo granule, a za užinu mi na pod sleti i po malo šargarepe, jabuke, krastavca i paprike. Sve to mnogo volim.

Ne podnosim šetnju po kiši. To mi je nešto najužasnije što može da me snađe. Mrzim taj zvuk dobovanja kiše po krovu, pa šljapkanje po trsteničkom blatu i baricama dok mi se kiša sliva po ušima, njušci i preko očiju. Najradije ne bih izlazio tih dana, ali moram. Sandra ne ume da mi lepo obuče jaknu, a i kad mi je obuče, ta jakna mi samo smeta pri kretanju. Posle šetnje mora da pere i mene i sebe i jaknu. Dok to radi, psuje sve živo čega može da se seti. Mariju i mene, obavezno. A i sebe, jer je sve ovo dozvolila zato što je dobar i human čovek i roditelj.

Ali znate kako se kaže, dobar i lud su braća rođena..

Ovaj period Sandrinog života u koji mi je zapalo da upadnem je možda najgori mogući. Živimo u kući i grejemo se na drva. Majstori nam ne izlaze ni iz dvorišta ni iz života. Sandra nije ni tamo ni ovamo s menopauzom. Jedva trpi i sebe a kamoli svoju porodicu. Deca su joj porasla ali kao da nisu. Barem jednom nedeljno je pred razvodom i barem jednom mesečno misli da umire. Svakog drugog ponedeljka kreće sa vežbanjem i zdravim životom, a nema ni volju ni energiju za to. Psuje, peva, plače, igra, pa sve u krug. Samo je gledam. Ne mešam se. Šta ću. To je njen život i takav moramo da živimo. 

Nije ni nama lako s njom.