23.02.2017.

Kumkvat kapkejk





Do nedavno sam ga zvala mali narandžasti limun i nisam verovala da se ne ljušti.  I dalje sam skeptična prema jestivoj kori i smatram da je preskup.
Kako te egzotike, pored obilja domaćih i pristupačnijih voćki, nemam često na raspolaganju rešila sam da s ovom simpatičnom hranom napravim nešto jednostavno i brzo. Takoreći klasično.
U glavi sam iskombinovala čokoladu i neki lagani krem ili puding. Sve to u vidu nekog kapkejka.



Za podlogu ovih kremastih kapkejkova upotrebila sam:

150g usitnjenog keksa
100g putera 
50g crne čokolade
sok od pola limuna

Otopila sam čokoladu sa puterom i izmešala to sa izmrvljenim keksom. Zatim sam dodala limunov sok.
Punila sam ovom smešom papirne korpice za mafine tako da je svaka korpica napunjena do 1/3 svoje zapremine.
Odložila sam zatim u frižider na 10 minuta da se podloga malo stegne, mada to i nije neophodno.

Za preko sam htela nešto svilenkasto i kremasto..
Kao instant rešenje poslužio mi je puding od vanile iz kesice (koji se ne kuva). Mada sledeći put ni slučajno neće da me mrzi da skuvam krem za princes krofne.

Posula sam sve obilno kakaom i dekorisla kolutićima kumkvata.



Veoma osvežavajući i dovoljno egzotičan čokoladni ukus kolača. Ako volite brze i nekomplikovane slatkiše, eto ideje.









18.02.2017.

Zadušnice





Danas su zadušnice. Dan kad izlazimo na groblje i za duše pokojnih palimo sveće.
Obično idem sa tetkom koja ponese zadušničke hlepčiće, kafu u termosu, šećer u kockama, svoju štrudlu od višnje i sveće. Idemo tako po groblju i obilazimo redom sve naše pokojne iz familije koji su tu sahranjeni.
Prvo krenemo od moje mame i tu se obično najviše i zadržimo. Odmah pored su baba i deda. Stojim prvo neko vreme kao oduzeta sa rukama u džepovima, dok se tetka snalazi da sa dna svoje torbe iskopa šibicu. Divno je organizovana svaki put na groblju. Palimo sveće. Ona nastavlja da šuška sa onim kesama iz kojih vadi pripremljeno, sipa kafu u plastične čaše i uredno ih slaže po zemlji. Svakom pokojniku sleduje kafa, kocka šećera, štrudla i hlepče. Ja i dalje zagledana u okolni narod koji se razmileo po groblju, zamalo da zaboravim na svoj skromni doprinos u vidu nekoliko hrono mafina, preostalih od doručka, koje sam ponela. Vadim iz kese one mafine i ređam na papirne tanjiriće. Mami, pa babi i dedi po jedan.
Ne znam da li im išta znači to što sam im donela. Ne znam ni da li bi voleli da jedu te moje mafine da su danas živi.
Mama je za života volela te crne zrnaste hlebove. Mislim da bi joj se svideli. Baba, iako nikad nije bila neki preterani ljubitelj zdravih i modernih zalogaja, da me ne uvredi, verovatno bi pojela neki komad i rukom dala do znanja da su odlični.
Deda bi se verovatno odrekao svog hrono mafina, bez mnogo analiziranja šta tačno predstavlja taj tamni komad hleba uz reči: neka, daj Ruži i ovo moje.
Bez obzira na pojačani promet ovog dana na groblju, moje su misli totalno opuštene i gužva mi nimalo ne smeta. Gledam. Iznose neki ljudi prave male gozbe iz svojih pletenih korpi. Drugi samo upale sveću i odu. Mnogi se tu sastaju porodično, pa evociraju uspomene a bogami i svakodnevne dogodovštine.
Cveća ima, ali ne preterano. Skupo je. Jedna ruža košta nešto više od eura. Grana hrizanteme je jedan i po eur. Nas dve krećemo dalje. Kod tetkinog pokojnog muže, pa do baba Vere.
Mene groblje uspavljuje. Ja bih tu najradije dolazila i ćutala. Sedela bih na klupici i samo ćutala. Da sam pušač, verovatno bih i pušila. U mislila bih kao i sad premotavala neke stare filmove i bila zajedno s njima. Ma da, u mislima smo mi mnogo češće zajedno. Ne treba mi groblje ni zadušnice.

Pitao bi me neko možda sad, je li, zar nemaš neku lepšu temu za pisanje od groblja. Danas nemam. A to groblje je mesto gde su preseljeni sa ovog sveta ljudi koji su mi značajni, pa eto.

I nisam odnela danas cveće. Odlučila sam da ga danas kupim za kući. Moja majka me je ionako zapikivala zašto na stolu stalno ne držim vazu sa cvećem.




Ovo na slici je čika Jova Bekčić, kaže mi tetka. On je bio drugi muž njene i mamine tetke Milke. Pravio je u svojoj radnji licederska srca, luše i svilene bombone.
Eto, meni je to recimo dosta da znam o njemu. Mada.. kakav je bio i zašto je baš njega baba Milka izabrala posle svog prvog, nesrećnog braka.. i to me interesuje. A nikad pravu istinu i detalje neću da saznam verovatno. Jer kad je to bilo..i ko još bilo šta o tome zna. A kakvo je samo šarenilo moglo da stane u te njihove dugačke živote..

Uvek me zaintrigira to lice sa slike na oronulom spomeniku. Ne izgleda da je bio loš čovek.





13.02.2017.

Makovnjača i krompir u ljusci




Makovnjaču od svih štrudli najradije pravim. I nemam jedan isti, stalan recept za nju, nego je uglavnom pravim od postojećih sastojaka iz mog frižidera. Tako da nekada izostavim jaje, a nekada mleko. Makovnjača mi dobro trpi te sitne nedostatke, pa je zato uvek iznova rado pravim.


Potrebni sastojci za ovu lepoticu na slikama 

Za testo:
oko 350g brašna
1 jaje
100ml mleka
50ml vode
70ml ulja
2 kašike šećera
2 vanilina
pola kockice kvasca

Za filovanje:
kašika pekmeza od kajsije (ili bilo kog drugog)
150-200g mlevenog maka + 50ml mleka




Umesiti testo, pa kad naraste razviti ga na pobrašnjenoj površini. Namazati tanak sloj pekmeza i preko njega rasporediti ravnomerno nadev od maka.
Nadev od maka sprema se tako što se u proključalo mleko sipa mleveni mak do gustine fine za razmazivanje. Pustiti da mak proključa u mleku i dobije potrebnu gustinu.
Uviti rolat i zatvoriti mu i krajeve, pa ga prebaciti u pleh  za pečenje. Ja koristim formu za heb.
Makovnjača treba još malo da odstoji i naraste u pekaču, taman dok se rerna zagreje. Peče se oko 40 minuta na 180 stepeni.



Cveće bi bilo lepo da dobijete, a možete i da ga sami sebi kupite kao što sam to ja uradila.



Još jedan klasik i neprevaziđen a jednostavan delikates sam ovog vikenda imala na stolu.
Krompir pečen u ljusci. 
Dok traje zima.. jer mi je ovaj miris iz rerne neodoljiva dopuna osećanju utopljenosti dok kroz prozor gledam mraz.
Postupak pripreme verovatno i ne moram da pišem... ali hajde.. Oprani krompir ubacila sam u vrelu rernu i tako ga pekla oko pola sata. 
Kad je bio pečen, na stolu ga je sačekao sir, mladi kajmak.. i naravno, mi.. ;)
 











01.02.2017.

Blog Kototamo u gostima







U januaru sam gostovala na portalu Pošalji recept, u rubrici Kuvamo sa.. Kad je poziv stigao, na trenutak sam bila iznenađena, trepnula dva tri puta i pohrlila ka tastaturi da odgovorim dok se ne predomisle. 
Da, rado sam se odazvala i bila neizmerno srećna jer me je urednica, naša draga Nale, uvrstila u niz predobrih blogova. I bila mi je čast, zaista, da podelim nekoliko svojih recepata sa čitaocima.
Kako je januar bio mesec prekratkih dana, preispunjenih svakakvim dešavanjima, sa ove distance, čini mi se da sam mogla malo angažovanije da pristupim izboru recepata. Ali, šta je tu je.. 
Nadam se da sam nekoga barem inspirisala i navela da isproba neki od recepata.


Moje januarsko kuvanje teklo je ovim redom

Torta Greta Garbo ( novogodišnja, naravno)



Tart na lisnatom testu (mislim da je u našoj kući omiljen)



Gužvara sa sirom - klasika




Plavi patlidžan na pizza način





Još samo da se zahvalim portalu na ovom lepom druženju i lepim rečima o blogu Kototamo. Hvala Nataša <3

Pratite ih.
Evo, vidim i u februaru se sprema kvalitetno Kuvanje sa..










22.01.2017.

Čokoladnija čokoladna torta za njega






Danas sam se probudila tolerantna.
Puna razumevanja i saosećajna. Smirena i skoncentrisana. Svesna i promišljena. 
Otpušenog nosa i neoprane kose.
Počupane brade, brkova i obrva.
Sinoć sam rekla sebi, ajd' kosa neka je do sutra ali ove dlakurde ko razbucane četkice za zube.. baš su dosadne i brze. Kad pre porastoše. A uveličavajući prizor - pravi horor.
I šta ja znam u ovim godinama šta može preko noći da se desi. Pandrknem za čas. Što, pa u ovo današnje vreme ništa nije čudno. Ali onolika brada.. ne ide, stvarno.
Tako ja sinoć nabadajući u polumraku, bez naočara (koje sam pozajmila jednoj osobi. da, pozajmila) sredim stvar donekle.
Jedino nokte izgleda nikad neću da dovedem ni u neki osrednji red. Pokušavala sam. Mnogo brate posvećenosti traže. Ili barem rukavice za pranje sudova.

Nego da se vratim na ono zašta sam vas okupila ovde. Na recept za ono gore čokoladno a jednostavno savršenstvo od torte.

A pravila sam je za rođendan njemu zato što me dugo nije iznervirao.
Sad ću da vam kažem još zbog čega.

Zato jer je kao počeo malko da me kapira. Zna kad da ne pita i da se ne čudi. Zna izgleda da je naljbolje nikad to da ne radi. 
Šta misli, to je njegova stvar. Ne mogu još i o tome da brinem.

I ne smara decu kao ja. Ne bih to podnela.


Zato što je nedavno tražio da mu uramim ove ceduljice da se više ne gužvaju po kući. Iako nije istina to što piše na jednoj. Neka ga, nek se zanosi.
Gledala sam tada dugo u one papiriće. Znam otprilike i kad su ispisani. Mnogo davno. Uramiću ih naravski. Nekad kad mi nije jasno šta je tačno život, da se podsetim.

Zato što su naš život ti "hajlajt" momenti sa svim onim što se nalazi između. Samo što na ono između ne obraćamo pažnju. I bolje, možda.

I zato što je skinuo TV antenu devedesetih a ja htela da presvisnem od brige kako ćemo dalje da živimo bez televizora. Zato sam mu posebno ovu tortu pravila.
Zato što smo preživeli i propustili sve ružičaste zabave miliona. 
Marija je doduše išla neki put krišom u komšiluk da gleda Esmeraldu.

Zato što se Stiv skoro upiškio na sajmištu u Hali 1 jer nismo hteli da propustimo ni delić od Deep Purplea i da vodimo dete u wc.
Zato što smo bili i ološi roditelji ponekad.. i baš nam je bilo dobro. Smejem se uvek kad se setim. I plače mi se. I opet mi se ide.

Zato što je jedan dan prošle godine bio lepši od svih najlepših septembarskih dana u Smiljanu. Tesla i mi. Pita za usput i plej lista po mom izboru. I elektromotori i transformatori, i sva ta struja i čuda.
Zato što nas je struja koja nas nije ubila, povezivala na razne čudne načine svih ovih godina. 



Zima danas nema šanse. Slobodno nek se ne diže magla. Neka je. Tolerantna sam za sve pa i za maglu. 
Kapiram da je ovo njen dan. Kapiram i sebe i sve se bolje podnosim. Ne čudim se više.
Tolerantna sam beskrajno.
Do sutra, verovatno. Možda čak i do prekosutra.

Jedino što bi mi trebalo je jedno dugme da mogu kad ga pritisnem da odagnam sumornost i da svoje hajlajte emitujem i opet iznova proživljavam uvek kad poželim.
Jer oni su sunčani i srećni. 
Oni su leto pod suncobranom, cika i prskanje vode po užarenim nogama. Oni su najduže šetnje zelenim planinskim livadama. Najlepše obojene i izmaštane jeseni u Toskani i neuprljani, tek napadali snegovi. 
Oni proizvode iskrene osmehe a ti osmesi su ono najdragocenije što možemo sebi da poklonimo za naše i njihove rođendane a i ovako..



* * *


Čokoladnija čokoladna torta

Za koru:

5 jaja
200g maslaca
100g šećera
100g čokolade
50g kakaa
2 kašike rogača
3 kašike brašna
pola kašičice pr. za pecivo

Za ganaš nadev:

400ml slatke pavlake
200g čokolade

Izrada kore:
Otopiti na slaboj temperaturi ringle čokoladu i maslac. Zatim mikserom umutiti belanca. U drugoj posudi mikserom umutiti žumanca sa šećerom, dodati kakao, rogač, pa zatim i otopljenu čokoladu i maslac. 
Na kraju umešati brašno i prašak za pecivo.
Belanca postepeno dodavati i lagano mešati špatulom ili žicom za mućenje.

Obložiti okrugli pleh prečnika 22cm pek papirom, pa uliti smesu. 
Peći oko 35-45 minuta na 180 stepeni u prethodno ugrejanoj rerni.

Dok se kora peče napraviti ganaš krem za nadev.
U šerpici na laganoj vatri zagrevati pavlaku i izlomljenu čokoladu. Kad se čokolada potpuno otopi i sjedini lepo sa pavlakom, ostaviti po strani na hladnijem mestu da se prohladi. Povremeno promešati. 
Pre nego što se potpuno stegne rasporediti preko ispečene i prohlađene kore.












03.01.2017.

Postpraznična depresija





3.januar, 11 sati i 45 minuta. Neka prijatna tišina struji stanom.



Okupili smo se u kući pre nekoliko dana da kompletni, veseli i siti provedemo praznične dane. Moja euforija naravno traje danima pre takvih događanja. Sve mi je tada lakše. Sve mogu. Tada sam raspoloženija, nasmejanija, brža, pouzdanija, tolerantnija, doteranija, srećno gladnija. Oličenje kraljice majke koja stoji na vratima kuhinje i dostojanstveno raširenih ruku čeka da u zagrljaj primi, po svetu rasutu i izgladnelu joj, decu. 
I sve to uz neku muzičku podlogu.



* * *

Ulazim u kupatilo i zatičem na mašini za veš i oko nje omanji sajam kozmetike, gde preovlađuju "forever young" vodice, tipa micelarna, osvežavajuća, srećna, vesela i ostale.
TUFERI SE NE BACAJU U WC ŠOLJU!! - dreknem po ko zna koji put u životu istu rečenicu.
Ne u našu šolju. U neke druge šolje možda mogu tuferi da se bacaju. Naša šolja ima posebno mesto i tretman u našoj kući, od onda kad sam je vlastoručno otpušavala sajlom.
Završim svoj posao u kupatilu i pri izlasku, još jednom s vrata bacim "Emilija Popadić pogled" prema izuzetnom haosu u svom izuzetno zastarelom, ali najbolje moguće sređenom i očišćenom kupatilu, koje na taj izuzetan način tretiram samo još kad mi deca dolaze iz velikog grada.
Ona ista deca što se sad bahate po tom skučenom kupatilskom prostoru, sa svojm gelovima, trimerima, fenovima, puderima, serumima, aurama i revlonima.

Rešila sam nedavno da ove godine ne pravim prazničnu tortu, već da mi u tu svrhu posluže orasnice, kao fini, lagani slatki zalogajčići. A planirala sam da mi onako pufnasto bele i savršene, glume glamur uz svedenu dekoraciju na vitrini. Baš kao sve što je ovih dana aktuelno po onim silnim internetima.

Orasnice smo pojeli pre nego što su deca došla. 

Onda sam napravila dve torte, za svaki slučaj. I pasulj s rebrima i trideset sarmi, isto za svaki slučaj. 
Okupljamo se mi oko stola više puta na dan, sa sve babama i dedama. Čisto da znate, ako ste pomislili da je mnogo.



Svaki slučaj sam nadmudrila ovim potezima, ali su mi ruke i nokti gadno nagrabusili, pa sad ne liče ni na šta što bi mogao da spase onaj kozmetički lanac iz kupatila.

Deca su tu već dva i po dana. Sasvim dovoljno da primetim koliko su divno odrasli i osamostaljeni, a ponašaju se kao bebe koje jedino umeju da puze, razbacuju po kući igračke, kake i plaču kad su gladne.

Dolazak, tj. doček ove Nove godine pamtiću i po tome što te duge i od petardi bučne noći zamalo ne naučih da pevam. Sedela sam na kauču sa slušalicama u ušima, pevala zajedno sa Arsenom, kuckala neke mejlove i pijuckala crveno dalmatinsko vino.
Muž je, izmoren večerom a verovatno i životom, sasvim nenapadno i iritirajuće tiho hrkao u susednoj sobi. Mrzelo me je da ustanem i zatvorim vrata. A možda je baš to slabašno i jedva čujno struganje koje se čulo, bilo taj čarobni "final touch" moje najluđe i uvek, iz nekog razloga, nezaboravne noći. 
I rekoh tada sebi, ne daj se Ines, ne daj se godinama moja Ines..


* * * 

Javljam se na telefon.
- Da, toaletni papir, kvasac, ulje i jogurt. Ništa više.
I ČAČKALICE! ALO! ALOOO!
I čačkalice kupi.

Prekidam vezu i nastavljam sama sa sobom.
Da, čačkalice, da iščačkamo kad sažvaćemo. A žvaćemo bogami dosta. Pa ne znam da l' nešto drugo i radimo nego žvaćemo, pa čačkamo, pa onda na šolju, pa opet žvaćemo. 



Krećem na krstarenje po kući.

- DOBRO BRE ODAKLE OVI PRLJAVI SUDOVI OVOLIKI OPET!
- Pa je l može svako da uzme po jednu čašu i da iz nje pije makar jedan celi dan!

- Je li Marija, pobogu, šta rade ove novogodišnje svetiljke u mom krevetu
- Slikaš za instagram?!!?

- I gde si ti poš'o bez šala. I kape. Vidiš da pada sneg. 

Izlazim u hodnik zgrade.

- Ček da ti dodam bar rukavice. Je l dolaziš na ručak. Ne ideš valjda kolima. Ideš. Pa ti nisi normalan, odavde donde kolima. Oprezno. Ne koči naglo. Jesi obuko dugačke gaće?

- Gde ćeš sad ti tako prehlađena? Jesi popila sirup? Sredi onaj lom pa idi. Kako koji lom? I lajkuj mi tortu pa idi!



* * *

I dalje je 3. januar. 12 sati i 45 minuta.
Zatvorivši vrata za svima, stavljam oko vrata svoju novu ogrlicu i puštam "Queen", čvrsto rešena da do kraja dana budem samo kraljica.




Srećna i vama Nova godina.




26.12.2016.

Mesili smo zajedno



Na samom početku, napisaću zaključak:
U životu imamo one ljude koji nam uporno gase svetlo, i one druge koji ga isto tako uporno i strpljivo pale.


* * *

Prošle nedelje sam svoju posetu deci u Beogradu, iskoristila između ostalog i za jedno lepo druženje sa divnom skupinom ljudi okupljenom oko pečenja hleba. Naime, okupila nas je ekipa Baking centra Lesafre. Osim što nam je bilo mnogo lepo, a naučili smo i kako se mesi i peče pravi francuski baget i snima kućni kulinarski video, tamo su nas zatim počastili punim stolom slanih i slatkih đakonija. A onda smo dobili i poklone. Selfi štap i stalak za kameru.. Šta reći, osim hvala, i to da ću sada morati još češće da se selfiram i da mesim, pa onda sve to da snimam i da vam pokazujem.
A ja sam tamo upoznala neke (za mene) food blogerske zvezde Draganu Pušicu - Moje grne, Milkicu- Mimi's Kingdom, Oliveru- Ja u kuhinji, Anu Lović.. i slikala sam se sa Goricom i Draganom. Eto, meni je bio dan za pamćenje.

Samo, nisam vam jednu sitnicu spomenula. Ja sam na ovo druženje zakasnila čitavih 45 minuta. Možda i neki minut više. Sramota, stvarano. Ali to nije bilo namerno. Čak, naprotiv. Krenula sam pola sata pre iz centra grada. Nedelja je, računala sam da je dovoljno na vreme.
Vozila sam se zatim kroz sve postojeće novobeogradske bulevare i ulice , i moja me navigacija uporno vodila na pogrešnu adresu, i nijednog taksiste ni blizu nije bilo da pitam, i niko živ od prolaznika nikad nije čuo za traženu adresu.. A ulice široke i dugačke, i nigde naziva ulice, a kamoli broja.. A moja panika narasla ko onaj kvasac od koga treba da mesimo baget. 
Kod Tošinog bunara konačno rešim da pustim suzu koja se otimala skoro pola sata. I da okrenem kola pa lepo nazad do centra odakle sam i došla. A odatle u svoj daleki, mali grad..

Ali to bi bilo tako da me Marija baš u tom momentu nije obasula porukama i pozivima.
Gde si?
Jesi stigla?
Što se ne javiš?
Kako je?
Gde si?

OTKUD ZNAM GDE SAM??!
I kasnim toliko da je svaki minut preko toga nepristojan.

Smiri se sad i ne vraćaj se ovamo.
Gde si? 
Kažem, kod Siemensa.
Odlično, hajde sad izađi iz te slepe uličice, pa desno, pa pravo, pa desno, pa..
I tako mi moja Marija upali svetlo po ko zna koji put u životu.

A ja dođoh tamo gde sam krenula. Uđoh doduše s parkinga na prva vrata na kojima je pisalo Baking centar. To je naravno bio službeni ulaz namenjen samo zaposlenima. Ali primili su me. 
Dobri neki ljudi. Hvala im na lepom i ukusnom druženju.


* * *

A evo i mog recepta za aromatični hlebni venčić, koji me je i odveo do ovog događaja.

Od sastojaka za testo je potrebno:

350g brašna
pola kockice Alfa kvasca
2 kašičice maslinovog ulja
kašičica morske soli
oko 150ml kisele vode


Za premaz je potrebno:

3 kašike maslinovog ulja
3 čena propasiranog belog luka
kašičica sušenog bosiljka
kašičica sušenog vlašca

malo krupne morske soli za posipanje (nije obavezno)

Postupak izrade

Umesiti meko testo od navedenih sastojaka,pa ga ostaviti na toplom mestu da naraste oko 30 minuta.
Naraslo testo podeliti na tri jednaka dela pa od njih formirati pletenicu. 
Premazati je pripremljenom mešavinom ulja i začina.
U pekaču formirati venčić od pletenice i posuti krupnom morskom solju.
Peći u ugrejanoj rerni oko 40 minuta na 220 stepeni.







I još malo slika





O ovom događaju i još mnogo dobrih recepata sa testom čitajte na Mesimo zajedno, kao i na njihovoj FB stranici



24.12.2016.

Orasnice





Ove orasnice su na malo drugačiji, brži način napravljene. Videćete, svideće vam se.

Od sastojaka potrebno je:

2 belanca
180g šećera u prahu
sok od pola limuna
150g seckanih oraha
200g mlevenih oraha


Umutiti mikserom belanca sa šećerom u čvrst šam. Dodati limunov sok i još malo mutiti. Zatim dodati orahe i lagano, špatulom izmešati.
Vaditi kašičicom grudvice smeše i ređati na papir za pečenje.
Ugrejati rernu na 200 stepeni, pa smanjiti na 100 u trenutku kad unutra ubacite pleh. 
Peći oko 20 minuta.







12.12.2016.

CeleRbrity




CeleRbrity ili jesi ili nisi. A tako malo potrebno je. Jedan celer, neko jaje, so..

Kao što već znate ja volim da jedem ukusnu hranu, ne samo zdravu.
Prošle nedelje sam uspela da smuvam čak dve nove, ukusne stvari s celerom. Osim čorbica i pohovanog celera ranije nisam mnogo eksperimentisala s njim. U goveđoj supi je redovan, naravno.
Dakle..

Tortilja od celera



Potrebni sastojci:

100g narendanog celera
1 belance
kašika mlevenog lana
kašika maslinovog ulja
biber
so



Prvo malo umutite belance, a zatim dodajte i sve ostale namirnice. Na pek papiru formirajte u palačinku tj tortilju. Koristite vlažne dlanove slobodno, ali ne preterujte s tanjenjem jer se prilikom pečenja tortilja dodatno istanji.
U ugrejanoj rerni peče se oko 15 minuta na 180-200 stepeni.

Vrlo je ukusna ovakva tortilja. Može u hrono ishrani da bude rešenje za sva tri obroka.



Uštipci od celera 


Ovi uštipci su bili skroz božanstveni. Pošto sam ih pravila za doručak obogatila sam ih malo šunkom. A mogla sam možda i slaninicom.. Ali to ću sledeći put.

Potrebni sastojci:

150g celera narendanog
2 jaja
50g šunke narendane
so
2 kašike mlevenog lana
kašika ječmenog brašna

Pržila sam ih na malo masti i pržene vadila (kao i svaki uštipak) na papirnu salvetu zbog eventualnog viška masnoće, koga ovde i nije bilo naročito.

Isprobajte ove ukusne a zdrave recepte. Nećete se kajati. Pa javite kako je bilo.

PS. I ako imate pri sebi one što se mršte na spominjanje reči celer, ništa ne pričajte.. s čime je.. šta je i kako.. Samo servirajte. Neće biti problema garantovano. Ja kad vam kažem ;)




06.12.2016.

Buhtle





Ala su to grdne muke tako gledat u buhtlice
a buhtlice tako blizu, samo usta da zagrizu..
( ja na temu: Čika Jova Zmaj)

Naravno, jednu sam probala i disciplinovano se sklonila.
I sve bi bilo tako lako i lepo da se na vagi nije odnekud stvorilo dva kila viška. To je dva kila viška na moj već postojeći višak. 
Dva kila više od poslednjeg merenja, negde pri kraju leta. A ne bih rekla da sam bila baš mnogo nestašna u kuhinji.
Ne znam..

Nego, da vam izdiktiram recept za ove buhtle sa slike. Bile su mi nikad lepše. A napravila sam ih bez mleka koje uobičajeno ide u recept.

Sastojci

400g mekog brašna
200ml kisele vode
pola kocke kvasca
1 jaje
100ml ulja i 1 kašika masti
4 kašike šećera
2 vanilina
(još malo brašna po potrebi za mešenje)

Sve sastojke umesiti u testo, koje zatim treba pokriti krpom i ostaviti da naraste. 
Naraslo testo kidati na željene komade pa rastanjene na dlanu filovati nekim čokoladnim kremom ili džemom i formirati u loptice. Naređati u pleh za pečenje (ja uvek pleh obložim pek papirom) i odozgore namazati jajetom. 
Uključiti rernu, pa kad se rerna ugreje peći buhtle oko 35-45 minuta na 180 stepeni.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...