Sa Sandrom u teretani

Rado ide Sandra u teretanu. Dve je vuku.. 
Ali dobro, kad sam već tu.

Zašto vežbam?
Iz istog razloga iz kog se jedva nateram da odem na kontrolu kod lekara. 
Zbog zdravlja, naravno. Prvenstveno. Ali i zato jer sam sasvim obično žensko stvorenje sa svim tim ženskim bubicama, strahovima, slutnjama, zebnjama, željama, hirovima i negativnim energijama koje su često takve da prete da me potope načisto i zauvek. 
Zbog klimaksa koji se bliži i zbog puberteta koji nekad kao da nije ni prošao. 
Zbog svih stvari koje još imam u planu. Želim i da obučem svu onu lepu odeću koja mi se omalila. Želim da budem raspoložena, spremna i voljna da krenem uvek kad me neko moj i drag pozove.  


Nego.. opaa, vidi gluteusa. Zastanem na kratko i pogledam prema ogledalu. Pa odavno mi se nije ovako pričvrstio, radosno pomislim. Ustvari, da se ne varamo, nije nikad do sad. 
A možda ni ovo sad nije. Možda mi se pričinjava. Nema ni veze, važna je meni moja kondicija. Da se ne zatre skroz.
Ma ipak mi se malko stiso, opet se skoncentrisano zagledam bočno i istog momenta se trgnem da ne ispadnem budala neviđena u sali punoj žena.
Počinje zagrevanje i skakućem kao Stalone u ringu. Vrat, ramena, ruke, beremo jabuke, beremo i još malo više beremo.
Nabrasmo jabuka koliko voliš.
Levi skočni zglob, pa desni. Pa onda pokreti kao da pokazujemo svetu koliko je naša teretana predivna. Levi graciozni široki zamah rukom, pa desni, pa opet levi i sve tako.

Zablistam tad sebi pred očima u onom prostranom ogledalu u punom sjaju jednog pristojnog dvokrilnog šifonjera. Onog starinskog, tamnog, lakovanog. 
Iskreno, ni kuka ni struka. Samo ramena.. impozantna, široka ko polje. Ramena što se pozadi nastavljaju u kršna leđa, a od napred u muku koju me mučila celog života, tako da sam dobar deo mladosti bila povijena i na skoro svakoj slici sa prekrštenim rukama. A kad ih nisam nosila prekrštene, nešto bih uvek našla da petljam ispred svojih korpi 90C. I sve to na visinu od 164.
Zato sad i vežbam. Da se ispravim, da se otkočim, pa sve drugo.. Idem redovno i neredovno. Kako kad.

Volim ono moje ogledalo kod kuće. Mislim da je realnije. Ovo ovde s leve strane širi, a desno sužava. Pa ne mogu ja stalno da stojim desno, nisam tu sama.
Radimo vežbe s malom plavom loptom. Nešto je prebacamo iz ruke u ruku ali kroz noge. Pa sve kružno i graciozno, pa sve s ispravljenim leđima i pogledom pravo u ono ogledalo.
A tamo imam šta i da vidim. Lela i ja sinhronizovanim pokretima kružimo onim plavim loptama kroz vazduh. Ma sinhronizovanije ne može. 
Sinhronizovanije ne postoji.
Sve mi se pogled zamagli od suza i ništa više ne vidim narednih nekoliko sekundi. Setila sam se sleta i nas pionira obučenih u plave haljinice. E ovo je, pomislih, uvežbano kao za slet.
Hajde, još deset sekundi, bodri nas trener, još pet.. dok ja pokušavam da se na brzinu vratim u sadašnjost, da ne bi pomislio dečko da mi je loše pa plačem.

Je li, ja vam ne rekoh što mi je juče muž šerovao na mail neki članak o 10 tajni vitkosti Francuskinja.
Ja u prvi mah stala da gledam onaj link, uzeh opet da pročitam naziv. To je, lepo piše. Bez naočara, al sam pročitala.
E moj ti, pa čitala sam ja već te tajne. Ćuj, ćitala.. To je ono, opustite se, šetajte, ne gladujte, dišite duboko i jedite kroasane i sir.

Dobro bre, čoveče, što mi to radiš. Šta imamo mi kog đavola s Francuzima zajedničko. Pa je l znaš da jedemo čvarke i jaja za doručak.
A jesam se stvarno preterano mnogo puta naglas za stolom preslišavala šta s čim smem da jedem, a šta s čime ne smem. I kad tačno jedem zeleno i belo, a kad crveno i zašto kog đavola ne smem crveno za večeru. I psovala sam baš često.
E dragi moj, hvala ti što brineš i što mi po ko zna koji put za ovih 27 godina stavljaš do znanja da ne treba da se odričem i da treba da uživam u hrani. Jer tako rade i Francuskinje. Tako radiš i ti. 
Ali ti možeš. Ti smeš. Ti ne jedeš hleb. Ne voliš slatkiše. I odvajaš kožicu sa prasetine. I kad ja jedem svoju, gledaš me ko da ti majku psujem.
A ja sam odavno iščitala sve te tajne i javne zapovesti žena svih živih nacija. I sve liče jedna na drugu. I ništa mi nisu pomogle. 
Sad ja imam volje i vremena samo još da osmislim svoju ličnu tajnu. Onu što je svako ima samo za sebe i što je svako otkrije na svoj način.

E, evo ga ovo teško kad treba da se raširenih stopala u blagom čučnju izdižemo samo petama uvis. Bez podizanja ramena. Cvrc.
Ali i tu vam Lela i ja izgledamo.. pa maltene toliko dobro i uvežbano, da sam skoro sigurna da bi nas Džej Lo ili Bijonse uzele za plesačice. Tako slično i one pocupkuju na prstima. 
Sad mi se od napora zamaglilo pred očima.

Sad smo na leđima.
Sad smo na nogama. 
Na kolenima smo. Pa na stomaku. Vežba Spajdermen. Ili je Supermen. Možda je i Betmen jebemliga. 
Izdržim junački 60 sekundi, a dišem tj. duvam ko pomahnitala u ono ogledalo.
Samo se čuje neujednačeno: huh.. huh.. huh... huh... 
Dišemo horski.

A sad smo na nogama.. Ej bre dečko, šta ti je. Trudim se ali crkoh. I je l' bi to moglo da se osmisli.. nešto kao, prvo sve stojeći pa onda ležeći..

Leva ruka iza glave, desnom obuhvatamo levi lakat.. O, hvala Bogu, istezanje. Baš volim što sam došla, ali volim i kad treba da idem kući.
Pokupim polako prnje, uzmem svoj peškir i onu flašicu s vodom i nazdravim sebi u ogledalu.
Čirs mečko! Neće od tebe još dugo Francuskinja, ne boj se, a taj gluteus ti i nije neki, izgleda da sam samo stajala malo desnije danas.

* * *

A da vidite što mi prešlo sad nekako u naviku, kod kuće kad god prođem pored svog rođenog ogledala, ja zastanem, zadubim se nekoliko sekundi, pa samu sebe onako drugarski šljepim i uzdahnem: ajmo mi stari moj, zajedno u nove pobede.