Dva letnja dana




Malo sam izignorisala ove godine pisanje o letu. To je stvarno bilo opravdano zbog nedostajućeg vremena za pisanje, ali ne znači da neću neke svoje sunčane momente sad odve da pribeležim. 
Recimo, da sam ja sada u školskoj klupi na prvom pismenom zadatku sa temom Jedan letnji dan, otprilike bih ovako nešto napisala. 


Dva letnja dana



Leto je za nama. 
Počela sam da izražajnije osećam prelazak iz leta u jesen. I ne prija mi ova naglost. Ne podnosim uskakanje u termo čarape direkt iz japanki.

Leto mi je u tragovima ostalo svuda po kući. Od naguranih zgužvanih putnih torbi po ćoškovima, letnjih papuča pod krevetima, zgužvanih fiskalnih računa i štapića od sladoleda po džepovima, do hrpe neopeglanog veša iz koje vire bretele. 

Leto mi je u frižideru ostalo u vidu tri limenke piva. Dva Ožujska i jednog Karlovačkog. Karlovačko je bolje, ako niste znali.
I marmelada od smokava, tu pored, me takođe podeća na leto.

Leto je ove godine bilo burno sa divnim dugim sunčanim intervalima.
Meni je bilo drugačije od svih dosadašnjih.
Proletos sam imala frku zbog predstojećeg leta. Ana Carpe Diem je bila uporna da dramim bez potrebe. I bila je u pravu. I imala je strpljenja. Za mene. Za mojih stopedeset hiljada pitanja. Za moj strah i nesigurnost.
Onda sam je posetila. Nju i njenu divnu porodicu na njihovoj divnoj obali.



I ako vam to nisam do sada rekla, evo sad ću. Oni su carevi. Ti Barići.

Dobro, jeste da smo morale malo da radimo Marina i ja za šankom to prepodne.. ali nema veze. 
Kako koja Marina? Marina Betty. 




Na moru je uostalom svaki rad mnogo, mnogo lakši (:D :D :D) a nas dve smo provele nezaboravan dan tamo. Smehotresno. U hladu. Uz oradu. Ogovarale smo turiste i nosile svoje magične žute naočari.





Ali što je teško kad treba da se krene od njih kući.. to je neopisivo. Jer, priznaćete, kome bi se išlo kući iz one lepote. A oni nemaju mesta još i za nas. Mislim, imalo je mesta možda samo još u brodiću. Ali ako deca dovedu društvo, onda Ana i Marin spavaju u  brodu.
Kako koji Marin? Pa Marin, Anin muž. Bre.

Krenemo tako Marina i ja svojim kućama. Što se mora, nije teško.
Pre toga se s našim domaćinima izljubimo i izgrlimo.. više puta. Rastajasmo se ustvari pola sata.. prvo na pragu, pa uz oproštajne selfije, onda se na parkingu opet izgrlismo.. mahasmo, slasmo poljupce, i cmok i cmok i cmok...
Dakle, krenusmo tako Marina i ja. 
Ali, vrlo brzo nam se na putu isprečio požar. Majke nam. Kao u filmu. Paklene ulice. 
Dalmacija je to. Normalna pojava. 
Mi onda obrnemo, pa preko S.. (ne mogu da se setim naziva mesta)
A lepo je Marina rekla da je trebalo odmah da skrenemo desno. Po feng šuiju, valjda.
Bilo je divno kod Ane.


* * *

Ovo leto mi je u goste dovelo i Sonju Oldpuncu, koja je imala tu čast da isproba moju pitu sa sirom, ali tek nakon što popravi struju. Dobro, ne ona da popravi, već Silvo. 
Kako koji Silvo? Sonjin muž, naravno. On je inače njen lični fotograf, šofer i navigacija. Sonjin čovek "3 u 1".. i mnogo više od toga :)
Samo mi je ostala jedna dilema. Ko više voli da škljoca fotoaparatom, on ili ja? 
I ko bolje fotka moju pitu..



A nas dve smo dugo šetale, šetale i šetale.. blogovale uživo i pretresale usmeno sve ono o čemu smo do tada samo na tastaturi kuckale. 
I slušale smo konačno Pink Floyd i Abbu, nas dve zajedno. Što  kažu, ko čeka - dočeka.
Divno je bilo sa Sonjom.




* * *

Da nisam pristala na ovo leto takvo kakvo se pružilo predamnom, sa svim svojim izazovnim, novim, nepoznatim i često naizgled nerešivim situacijama, propustila bih priliku da proživim ova dva zanimljiva i smehom ispunjena dana. Propustila da sa ovim damama o kojima sam pričala, a za koje mi je već odavno postalo jasno da, iako prilično daleko, živimo na nekim sličnim talasnim dužinama. 

I da nisam pristala na ovo leto, ne bih možda nikada potpuno dobro shvatila koliki blokator može da bude strah. Potpuno nepotreban u ovim godinama. Potpuno nepotreban ikada.

Ovo leto mi je sa sobom donelo i saznanje da svoja trenutna stanja, tj. raspoloženja sada već vrlo konkretno mogu da kategorizujem u tri nivoa: odlično, ok i usrano. I da nikome, baš nikome ne moram ništa dodatno da objašnjavam.

Leto je otišlo. Septembar je bio neprimetan. Oktobar mi se kezi. Oktobar po običaju odvozi autobuse pune studenata. Deca rastu. Mi se smanjujemo.
Zima će biti duga, kažu Indijanci. Ko vas šiša Indijanci. Kad ste vi šta znali o Balkanu. I Mediteranu. Gledala sam letos kako slani vetar preko noći prži lišće i svo moje procvetalo cveće. 
Zato, jeseni, dobrodošla. Nabraću valjda i iz tvog buketa nekoliko dana za pamćenje.


P.S.
Leto je sa sobom odnelo i moja pristojno odnegovana stopala, tj. pete o koje ne zapinju čarape.. Znam, baš sam primitivna, stopala se neguju i zimi. Evo, sutra ću, majke mi.







Comments

  1. Vidim da si imala predivno leto i baš ti zavidim, naročito na ovim nezaboravnim i dragocenim susretima! A za pete, ko te pita, obuješ čarape i niko ne zna! :D xox
    Vesna - Home Chic Club

    ReplyDelete
  2. Baš divno ljeto ti je bilo :)
    Stopala se vole preko noći pretvoriti u šmirgl papir.

    ReplyDelete
  3. Mi te čekamo... I puuuuno pričamo o tebi -"Znaš ono kad je Sandra bila, e, onda...."
    Hvala za lijepi post!

    ReplyDelete
  4. Dobro si napisala prvi pismeni zadatak u novoj školskoj goditi. :-) Za pet! Rešit ću jedno dilemu: ti i Silvo delite prvo mestu u škljockanju. :-)) Pink Floyd for ever! Bilo je čarobno i nezaboravno. Hvala ti! :-)

    ReplyDelete
  5. nasmijala si me majke mi hihi
    sve je bilo ovo za peticu i plus:)))
    a sve slikice su carske:))) cista pobjeda:))

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular Posts