More, sećanja i sećanja...

Pečem palačinke u kuhinji dok ćerka s dečkom u svojoj sobi pravi neku muzičku plej listu.
Naravno da je ta lista potpuno drugačija od ovog mog kuhinjskog džuboksa.

I ide s njima na more...

Pečem i prisećam se kako sam uvek volela kad dođe društvo moje dece i kad mogu da ispunjavam želje vezane za grickanje.


Naročito ćerkine drugarice, a moje omiljene "kokoškice"...

Društvo od pet drugarica koje je bilo stalno na okupu. 
Skoro uvek su dolazile u paru... tačno si mogao da pretpostaviš koje dve dolaze prve, a koje obavezno malo kasne. A nekad bi se i srele na putu do našeg stana pa su ulazile grupno i unosile kikot, vedrinu i razdraganost kakvu samo jedna bezbrižna mladost može da proizvede. I to u ogromnim količinama.
Kuća bi se odjednom ispunila a sledilo bi kuvanje kafe, prevrtanje šoljica, ozbiljni pretresi najvažnijih događaja tih dana, smeh, nekada i tuga prouzrokovana uglavnom ljubavnim jadima...
Pa planiranje stajlinga za večernje
izlaske, isprobavanja, šminkanja, peglanja...
Kao što bi kuća bila puna, tako je i moje srce bilo ispunjeno i spokojno.

Eto, ti veseli skupovi pod našim krovom su sada vrlo retki, kad-kad se leti dese... jer deca su "porasla" i već godinama uče škole u velikom gradu... Druže se one i tamo, istina ređe, zbog svakakvih obaveza koje donose godine zrelosti.
Ali, čujem da su i dalje jednako šašave i luckaste i spremne da ne odrastu, barem dok su zajedno.

A ovo dvoje u sobi, sutra putuju na more. Prvo zajedničko letovanje.

Pred očima mi je proletelo bar dvadesetak slika iz porodičnog albuma..
Čanj '91., gumeni bazen na obali... beba u njemu plače iz sveg glasa.. mi pored poziramo gušeći se od smeha...
...krofne na plaži, posute šećerom i pomalo peskom...

'94.godina, beli Jugo parkiran pored puta i mi plešemo... pošli smo na more...

Oleanderi...Grčka'97., prokrstarena uzduž i popreko uz Gipsy Kings, Smoki i bebu koja spava k'o top...

Čak i moj muž o letovanju s dečkom ima vrlo liberalno mišljenje. Pita samo uz smeh:"..jesi li javila dedi s kim dolaziš?"
!!!?
"Hej, ti si onaj loš policajac...uvek bio..šta je sad..??", mislim u sebi i ja uz blagu dozu humora...

Znam, nema tu mesta nikakvom čuđenju, ni protivljenju... dete više nije dete... većinu njenih odluka sada moramo da prihvatimo kao odluke odraslog čoveka.
Moramo da je pustimo tamo gde stremi, znajući pritom bolje od nje da biti odrastao znači veliku odgovornost, nezaštićenost u mnogim situacijama, raspolaganje vremenom i nemanjem vremena, mogućnostima i nemogućnostima, obavezama i željama ...

Današnje peglanje i pakovanje bez mog asistiranja... vrpoljim se i muvam okolo u čudu, jer je kofer već uredno napunjen.

"Je l' mi je spreman kupaći?", čujem iz sobe.
"Jeste, osušio se...samo još da ga slikam.."

Prvo se ugrizoh za jezik, jer i dečko me je verovatno čuo...
Ali sigurna sam da se polako navikava na nas, ovako nenormalno normalne...
...baš kao i mi na to da je on tu i da ima priliku da doprinese da i ovo leto u budućim albumina bude za pamćenje u najpozitivnijem smislu.

Sladak je ovaj kupaći...