Između dva kuvanja

Kad nekad tako zastanemo ili sednemo da popijemo kafu, pa damo mislima slobodu da odlutaju gde hoće..
Pa se setimo koliko je sve do čega nam je stalo, krhko i osetljivo. 
Pa se setimo koliko to lica možemo još samo na slikama da vidimo. Pa shvatimo koliko nismo ni svesni nekih trenutaka dok se dešavaju. Koliko je neizvesnost svega ogromna i stalno prisutna.

I koliko je toga što nam daje razlog da budemo srećni.

Malo toga ostaje važno.

Koliko god da smo jaki, čvrsti i zadovoljni sobom, važno je što tu ili tamo negde postoje ili su postojali oni koji vraćaju osmeh. 
Važno ostaje to da smo im davali čitave svoje univerzume spakovane u svakodnevice. Da smo ih grlili kad god smo stigli. Da smo im govorili da ih volimo i rečima i ćutke i brigom i ljutnjom i na sve moguće načine. 
Važno je da smo ih učinili bitnim i nezamenljivim. 
Da su shvatili da nije uopšte uzalud što smo tu, i što smo baš sada i što smo mi... koliko god da traje.

Evo, ja malo raspustila emocije. Tako je to kad se nađe slobodno vreme za blog. 
Nadam se da ste se i vi podsetili svojih razloga.

* * *

Za ručak danas jedan mnogo dobar hleb koji se ne mesi.
Zatim potpuno zgomilano povrće u tiganju. Tikvica, pečene paprike i šampinjoni dinstani na crnom luku.
I na kraju nešto kao "pola zdravo, pola slatkiš"- grejpfrut preliven otopljenom čokoladom.

I još malo slika za gudbaj..

Do čitanja! ;)