O čemu pričamo dok tresemo ćebe kroz prozor

Nisam ti ja više ja. Ona ista.. od pre. Verujem da primećuješ.
Osim što ne lovim više nove sede pred ogledalom, ni razne bore mi ne smetaju. 
Kako koje? Pa ne vide se iz aviona, znam.
Ali bore su ok. Smejalice, naročito.
Na posteljini.. pih. Pet para ne dajem za njih.
Ne peglam mnogo. Crtam po prašini i ne nerviram se onda kad bi drugi hteli.
Pošaljem ponekad greškom poruku ljudima iz telefonskog imenika da pravo iz škole idu kući i da se ne smucaju noću po kiši. Posle se izvinjavam.
Smaram, vidim.
Pomalo pričam sama sa sobom.

Dobro.. i zasmejavam dosta ljude. To naročito volim. 
Volim i da izmaštam zajedno s tobom. Samo izgovori ideju naglas. Crtaću s tobom tvoje skice i u svojoj glavi, mesićemo raznobojni plastelin do željenih oblika. Podržaću i pohvaliću. Uvek.
Čekaj, pa što ja da te grdim? Imaš valjda nekog drugog dežurnog za te stvari. Šefa, ljubomornog komšiju i neku skroz nebitnu osobu što voli i ume time da se bavi.
Dobro, pričam nekad sto na sat. Gledam valjda da ispričam sve ono što sam odćutala nekad negde. 
Ali slušam zauzvrat. Slušam, brate, da ne poveruješ. I plačem s tobom i smejem se i psujem ako treba... I znaš tačno gde ćeš kad te opet preplave emocije.

Nego.. i da sam se smanjila vidim. To vidim svaki put kad tresem ovo ćebe kroz prozor, pa mi prozorska daska skoro do pod vrat..

A znaš da umem da ne čujem i ne vidim ako se skoncentrišem? Majke mi.
Ne pamtim nebitno. Isto kad se skoncentrišem.
Samo što sad osećam i razumem mnogo bolje. I sve me lakše zaboli. I teže prolazi, jbg.
Stvarno više nisam ista. 
Šteta? Ma jok... 
Mada.. i sebi često nedostajem.



I o čemu uopšte možemo da pričamo dok tresemo ćebe? 
Naravno da samo ćutimo. I zapnemo, pa tresemo, tresemo, tresemo...