Bila jednom jedna žena

Ne znam, možda i znate ovu priču. 

Bila jednom jedna žena. 
Tek je napunila 40 godina i osećala se još uvek mladom, kad joj je lekar, prvi put tokom neke redovne kontrole spomenuo hormone i premenopauzu. 
I klimaks. 
A naslušala se već o svemu dosta puta. Na raznim adresama. I utisci su uglavnom bili negativni i zastrašujući.

Da, taj klimaks... potpuno nesimpatičan i prikladan naziv za sve ono što ga prati. 
Ali daleko je to još, na sreću...

Imala je još uvek 42 kad je sve češće počela da se oseća čudno, drugačije. Stalno svesna nekontrolisanih promena koje se dešavaju u telu i u glavi. I svoje razdražljivosti. 
Baš je padao sneg.


Imala je 43 kad su nervoza i napetost postale nešto kao svakodnevno buđenje. 
Ili je proleće bilo u pitanju..

Sa 44 je jednog kišnog dana shvatila da njeno stanje niko ne razume. I ne podnosi... na pravi način.
Razočarana je bila saznanjem da je biti zdrav, snažan i poletan, čak i za one najrođenije i najvoljenije, jedino prihvatljivo stanje. I da na savršenstvo funkcije ženskog tela svi zaborave onda kad se telo umori i krene da reaguje kako ne bismo voleli.

Vreme je bilo sparno. Imala je skoro 45 kad joj je lekar, između ostalog, rekao: ... i zašto uopšte očekujete da neko shvati i razume vaše stanje? Posvetite se sebi, ne gubite vreme ni energiju na nemoguće. Probudite se.

A buđenje zna da bude neprijatno.

Imala je 45 kad je pristala da shvati.
I da bude ljubazna. Gostoprimljiva. 

Bila je sigurna da vredi pokušati.
Prvi put u životu je sa osmehom pomislila na taj ozloglašeni klimaks, i u sebi mu se obratila:
Drugar, čekam te i dobro ti meni došao! 
Hajde da napravimo zabavu. Možemo mi to zajedno.